Svi sistemu se zasnivaju na jednoj centralnoj banci i bankama kao finansijskim institucijama. Dalje teorija objašnjava šta je primarna emisija i kako se ista formira od strane Centralne banke. Stavimo ovdje tačku i počnimo od uloge banaka. Banke su depozitno-kreditne institucije. Jednostavno novac na računima građana i privrednih subjekata je glavna baza za kreiranje kreditnog novca.
Sva logika sistema ukazuje i na prava rješenja koja zadire u suptilne pore monetarne teorije i analize. Posmatrano čisto knjiški postoje razna rješenja. To dobro znaju oni koji se bave ovim pitanjima. Međutim, moramo reći da u BiH postoji deficit primijenjenog znanja i pored toga što imamo dobre poznavaoce iz oblasti monetarnih finansija i bankarstva.
Problem je u odsustvu znanja kod onih koji kreiraju ekonomske politike. Cijena znanja ili neznanja je u zabludama i interpretaciji kod kredita i duga. To dvoje nije isto. Dug pripada drugom segmentu politika. To je fiskalna politika koja ima ishodište u javnim prihodima i javnim rashodima. Međusobna veza između monetarne politike i fiskalne politike postoji. Cijela priča koju dugo slušamo od vlasti je koncipirana pogrešno. Ona je zasnovana na pristupu lošeg finansiranja. S toga priča o kreditima i dugu liči na humanitarnu pomoć. Kao neko će nam dati kredit, a mi će mo se zadužiti i taj novac trošiti. I tako nedogled sve dok ne vidimo da nema efekta. To se vidi u stanju u realnom sektoru. Kao što novac ima dvije strane tako i finansijske politike imaju dvije strane.
Ako ne postoji logika koja povezuje monetarno- bankarski sistem i realni sektor ( stanovništvo, privredu, javni sektor) rezultat se unaprijed može predvidjeti. S toga se javnosti mora reći istina. Priče o spasonosnim kreditima i dobrom dugu nisu realne. Svaki kredit i dug je istovremeno dobar i loš. Sve zavisi kako se upotrijebi. Logika na kojoj funkcioniše sadašnja vlast je slika i prilika onoga što imamo.
Očito da će to na kraju biti plaćeno. Platiće građani siromaštvom. Problem je u siromaštvu građana koji sve više ne pristaju na ovo stanje. Strah od bankrotstva nije realan. Stvarni strah je siromaštvo. To se dobro vidi u dohocima građana koji ne mogu podmiriti osnovne životne potrebe. Priča vlasti o kreditima i dugu je ” opijum za narod”. Ovakva vlast je neodgovorna prema građanima.
Građani sve plaćaju. Kraj je u prihvatljivosti “praga siromaštva”. Za sada vlast “vodi” jer se građani ne bune. Građani prihvataju da budu siromašni. Onim kojim to nije izbor odlaze i traže spasa u uređenim sistemima koji su im na ” dohvat ruke”.