Sve me podsjeća na davnu 1990.godinu kada su štrajkovi rudara katastrofalno završeni najvećom rudarskom nesrećom 26.08.1990. godine u jami ” Dobrnja jug” Rudnika ” Kreka” Tuzla.
Danas je manje rudničkih jama i površinskih kopova. Rudara je ostalo veoma malo. Uglja nedostaje za termo blokove i proizvodnju električne energije. Niko ne zna koji će se proizvodni kapaciteti graditi , a koji zatvarati. Priča o obnovljivim izvorima energije je prilika da mnogi dobro prođu. Priča sa mini hidroelektranama je završena.
Ovi na sunce i vjetar su aktuelni. U svemu tome niko ne zna šta sa ogromnim gubicima rudnika uglja. Rudari postaju ” budžetski” korisnici kao mnogi radnici propalih preduzeća. S toga vlast mora dati odgovor koliki je potreban Budžet F BiH da bi se plaćali oni koji su u gubicima ili stečaju.
Rješenje je da se priznaju promašaji i da se plate dospjeli računi. Rudnike i ugalj nikog ne interesuje. Sve se svodi na platu. Plata se mora isplatiti ” ovako i onako”. Niko ne zna kako i dokle. Tako je bilo i davne 1990.godine kada se raspadala država Jugoslavija.
Danas nije ništa bolje stanje. Bitno je da svi naoružavaju i da se otvoreno priča o sececiji države. Rudari su samo kolateralna šteta. Rudnici uglja nikome nisu potrebni. Ugalj je prošlost. Bar tako izgleda.Volio bih da je drugačije. Rudari traže plate ili penzije.