Pisma ocu, međutim, lako čitamo i kao bolno precizno pismo upućeno svijetu, koje uvećava dojam o ljudskoj povijesti kao povijesti klanja. U nastavku jedno pismo iz knjige:
“Misli premisli jal bi kahvu ispeko, jal bi tebi piso pa reko da prvo tebi pišem, a kahvenisaću potlje. Tvrdo sam ti obećo da ću ti sve napisat, a nama je obećanje teško baš ko besa u šiptara. Mora se ispunit.
A valahi i da nije do moranja ja bi ti piso jer to meni oblakšava muku što me je pritisla pa dihat neda.
Piso sam ti kako sam ono stajo i stajo pred našom kućom, a nijesam znao na koju ću stranu. Napiso sam ti šta sam vama ponijo, a nijesam ti napiso šta sam sebi ponijo, a ponijo sam po materinu i Emirinu neopranu bluzu reko da ih pođahkad pomirišem.
Tvoju nijednu haljinku nijesam uzo zato što ih je mati sve oprala i ispeglala pa ne bi imo fajde mirisat.Onda krenem na vratnice i okrenem se, a naš mačak cicko sjedi na pragu i žmirka što od sunca bilo je brate baš ucicilo, što od starosti što od onog dima a morebit da je i osjećo da se nešto događa.
Ljudi pocjenjuju hajvan da ništa ne osjeća a ja ne mislim tako neg mislim da oni sve razume i osjete al neznaju progovorit al im se po očima sve more vidit. I tako cicko sjedi li sjedi ni mukaet paščadima ni paščad njemu a znaš da bi vazda kidiso kad vidi pašče oči bi mu vadio. Ja mu malo mahnem prstima kolko sam ih od zeca mogo odignut i zakoračim prema šumi.
Čim sam zašo među drveće malko mi se razgalilo u glavi zato što tamo nije bilo onolko dima, a ni plamen više nijesam vidijo. A šuma lijepa ko lijepa i nako sam je poznavo kolko sam u nju išo po drva i u pečurke i u jagode. Znaš da put do šume ide uzbrdo pa sam se brzo umorijo morebit radi onog rusaka koji me pritišćo. Nemoj mi se rugat, ne bi on meni sad bijo težak kad sam prešo dvadestu a onda mi je bilo dvanes. Pa ja spustim rusak i fudbal i spustim se na jedan panj a bijelog zeca ostavim u krilu.
Al jok, on sve hoće da se izvuče iz krila. Reko neće valjda pobjeć a i ako pobjegne zna kud će, onim zecovima što su ostali i pušćam ga a on odskakuta do prve mlade breze i stade joj glođat koru. Ja se malo i osmjehno, otpuhno pa izvadijo flašu i napijo se vode. Popio sam ured četvrinu flaše reko da sam kod kuće nebi je ni okusijo a sad kad mi treba za puta men se čini mogo bi je svu namah ispit.
Oko mene mahovina, iznad glava izlistale grane bukvi i breza i hrašća, uz debla pečurke.Nijesam ti reko da su paščad išla za mnom samo do šume i tamo ostala.
Odlomijo sam i koru hljeba pa je uslast pojo. Ma ničiji hljeb nije bijo ko materin mislim nako mehak i ukusan i crn.
Kad sam se odmorijo usto sam, sve pokupijo i kreno dalje. Izišo sam iz onog dijela šume dokle sam prije išo i nijesam znao kud ću dalje pa sam nastavijo nekakim utabanim putom i išo, išo kolko su me noge mogle nosit reko da prije akšama stignem do kake kuće. Noge mi skroz otežale pa sam odlučijo malo posjedit, napit se vode i pojest još malo hljeba al sam naletijo na nakav obal Kamen i otalizno se. Bijo sam se bezbeli baš zamorijo pa nijesam dobro ni gledo kud koracam a mislijo sam i na onog uzetog Nazifa reko hoćel ga ko uspjet izvuć jal će živa čoeka vatra spržit.
Hele nejse, ruksak udari o kamen i ja sam namah čuo da je staklo ciknulo i bilo mi je jasno ko bio dan da se flaša razbila, voda mi je namah pokvasila laće. Sjednem, otvorim rusak a ono sve otišlo u helać. Razbila se i flaša s vodom i tegla s kajmakom. hljeb se vas nakvasijo pa sam ga očopo sve dokle je bijo mokar a suhog što je ostalo u šaku bi stalo. Pojo bi ja kajmak nako vas al me bilo strah zato što je bio pun srče od stakla. Sva sreća pa se tegla dopola puna marmulade nije razbila a imo sam i onu glavicu luka.
Materinu i Emirinu bluzu sam raširijo po travi da se suhnu a žutog međeda malo istrljo rupcem. da je bilo fajde plako bi al nije bilo pa nijesam ni plako samo sam mislijo hoćeš li se ražljutiti kad vidiš da ti je staklo malo razbucalo rusak.
Posjedio sam jedno posahata, pojo malo marmulade pa me ufatila žeđ ma dukat bi dao za šaku vode al džaba, nejma, zemlja popila. Onda sam usto, pokupijo rusak koji je onda bijo lahak, uturijo bluze, mogo je i fudbal u njeg stat pa sam ga uguro, uzo svog bijelog zeca i kreno.
Išo sam išo, a živa roba ne viđeh. Ne samo insana nego ni životinje, ni tice. One gavranove i švrake više nijesam čuo, jal su ostale daleko jal su neđe odlećele bilo im dojadilo belaj gledat. Išo sam tako haj haj kad po šumi počeše se javljati duge sjene reko evo akšama đe ću sad jadan i čemeran. Vazda me bilo strah mraka i u kući a kamo li u šumi. Reko neću zar spavat pod vedrijem nebom, strah me da ne naniđe vuk jal međed, nije u šumi onaj žuti emirin nego divlji pa sve čvršće stišćem mog zeca a on vas mehak i vruć i miran ma nit tiče nit miče samo mi njuškicom dira ruku.
I dok ja tako motam misli ko da mi se pričini da za jedno drvo na jedno dvaes metara ispred mene zamakoše nekakve dimije.
Heeej ti ženo, čuješ li me, zavičem glasno ko da me neko dere kad ono nije mi se pričinilo, iza onoga drveta se pomoli ženska glava, gologlava sva nekako raščupana i strašljiva. Pozno ja nju, ona Ziba s prva sela a imala ono skroz malehno muško dijete u bešici, ona mene nije poznala. Kaže mali šta ti ovdi radiš i ja njoj sve tako i tako draga zibo oćeralo mi mater i sestru pa kreno baba tražit. Đe ćeš ga tražit kad ni ja ne znam ni kud ću ni kako ću jopet će ona, al šta je tu je, ićemo skupa.
I mi tako nastavili ić ona samo šuti i otpuhuje al tako duboko da te kad otpuhne sve studen prođe. Ja je pitam kako tebe ne oćera a ona jopet otpuhnu reko puć će zemlja pod nama od te siline. Kaže sakrila se u orman u zao čas, da bogdo nije kamo sreće da i nju oćera. A što jadna bila tako moreš govorit kako te boga nije strah, a ona će meni pritisla kaže malom Amiru usta jastukom da ne zaplače pa da ona pogan ne čuju, a nije znala da je sve jače pritišćala što su oni jače udarali na vrata.
Helem kad su se oni okanili i prošli ona viđela da je malog Amira skroz udušila. A samo sam šćela spasit njega, a na se nisam ni bogde mišljela. Pa jopet otpuhne i sve nešto govori – zemlja tvrda, a nebo visoko.
Nije to ona meni govorila, babo, nego ni ja ne znam kome, morebit sebi. i tako po sto puta jedno te isto. I kad smo se uvukli u nekakvu pećinu ona je isto govorila u mrklom mraku i njezin glas je bijo nekako strašan pa nijesam znao šta bi više volijo, što sam je sreo jal da nijesam.
Pojeo sam onu svu marmuladu, Ziba je i ne okusi a nudio sam je, samo odmahivala rukom kaže okani me se nije mi do života a da mi je do tvoje marmulade. I onda sam ja zaspo uz svog bijelog zeca koji me grijo jer je u pećini bilo postudeno. Čim sam se probudijo čuo sam ono što sam čuo ni sam ne znam kolko puta – zemlja tvrda, a nebo visoko. I ni tad, ni dugo iza tog ja nijesam razumijo šta joj to znači.
Sad znam da je govorila kako bi šćela jal’ u zemlju jal’ u nebo, al ne mere.
U pećini više nije bijo mrkli mrak, kroz otvor na pećini je ulazilo slabo svjetlo. Reko ja se lijepo naspavo, a ona kaže ja nijesam ni trenula neg’ hajmo ja nemerem više bit’ na jednom mjestu, lakše mi je kad hodam. Da te nije bilo noćes bi otišla kud bilo samo da hodam.
Dragi babo vas dugi dan smo hodali, a samo se jednom napili vode s izvora. Baš je bila studena i lijepa. Umio sam se i pokvasio vrat i iza ušiju i ruke do ramena pa mi bilo žao ostavit onaj izvor najrađe bi kraj njeg sjeo i odmaro al Ziba reče da nemere sjedit, mora hodat jal će pobudaljet. Nismo imali ništa u što bi nalili vode pa sam opet pijo sve dok se nijesam napeo ko žaba a za čitav dan ništa ne okusismo. Čuo sam crijeva kako krkljaju nijesam samo svoja neg i zibina. Reko gladan sam, ne merem dalje a ona kaže – zemlja tvrda a nebo visoko.
Naj bi onda volijo da je đavo odnese više nijesam mogo slušat jednu te istu priču. Samo mi je malo snage davo moj zec kad ga osjetim pod rukom nako mehkog i vrućeg.
Da se odmorimo malo ja kažem, a ona samo gazi li gazi baš ko vojnik. Nijesam ti ni reko da je bila bosa sve joj noge ranjave a ona ništa, baš ko da i nisu njojzine.
Jopet pade akšam, a ona ne stade sve dok se haman skroz ne smrče. ja gladan, ponavljo sam, a ona svoje pa svoje. U neka doba nabasasmo na neku golemu bukvu sva se povila do zemlje. Ziba se zavuče i kaže ovdi ćemo konačit više ne znam kuda ćemo. Ja spustijo rusak i zeca pa se odmako da izvršim nuždu. Ja se vratijo, a ona priklala moga zeca mojom čakijom. Kaže, samo si kuko da si gladan, evo sad ćeš se najest.Ja okreno glavu nijesam mogo gledat kako je bijelo krzno pocrvenjelo ,a okolo svud se razlila mjesečina ko’ more što sam ga gledo na televizoru i rasplako se babo. Ma rasplako se ko zla godina.
Tvoj jedini sin Mirza…”, iz knjige “Kad je bio juli”.