Tad nije bilo mobitela a moje je muka hvatala svaki put kad bi se mi raspričali. A lik iz kulturno-javnog života, ugledan, autoritativan, ozbiljan, jedino sa mnom podjetinji. Nema gdje ga nije bilo, znao i šta car večera. Od njega sam saznala ovo što slijedi.
Ispričao mi je slučaj jedne žene, istinske dame, naše javne ličnosti, umjetnice. Svima je znana, iz medija i posla kojim se bavi. Uzorna žena, i kao čovjek i kao umjetnica. Helem, kad se udala, (tako mi čovjek ispriča), dogovorili se ona i njen muž da, ako se nekom od njih desi da se zagledaju u nekog trećeg, to priznaju jedno drugom. Nakon, ne znam tačno koliko godina, sretne ona čovjeka, zovimo ga XY, i među njima se rodi nešto. Dođe ona kući, kaže mužu moramo razgovarat’.
Muž veli pa hajde da čujem, ona kaže – Vrlo je ozbiljno. Tako i tako, upoznala sam jednog čovjeka, možda ga i znaš, zove se XY. -I što onda, kakve to veze ima sa konjskim trkama? -Nema veze sa konjskim trkama, ali ima sa mnom. Ja se zaljubila u njega, tačnije, mislim da ga volim.
Muž progutao knedlu, kaže, ženo, samo ti se čini. Jok, kaže ona, ne čini mi se, osjećam to, prosto znam. Muž onda ustane, sa police uzme teku, nađe olovku i daje ženi.
– Koji će mi to vrag? – pita žena.
– Da se sama uvjeriš. Uzmi lijepo teku i svaki dan po tristo puta napiši: Ja ne volim XY.
I tako dok cijelu teku ne ispišeš. Pri tom ne smiješ biti pasivna, potpuno se koncentriraj, razmišljaj o onome što pišeš, sasvim se uživi. Žena poslušala.
Uzela debelu teku i krenula. Svaki dan pisala istu rečenicu po tristo puta, lijepo numerirala da ne bude zabune. Trajalo to i trajalo. Ona se zbilja uživljavala, kao glumica u svoju ulogu. Jednu noć ona završila, sklopila korice i zove muža, sve se mazi:
Dušo, završila sam. Zbilja? Zbilja. I? Šta? Voliš li ga? Volim – kaže žena.
Muž samo ustane, uzme novu teku i kaže – nastavi. Ispisala tako žena deset teka, kad je i tu desetu sklopila kazala: evo, gotova je i ova. Ja i dalje volim XY.
Prije nego je ispisala jedanaestu, XY je iznenada umro.
I tako…