Prvi maj preživio je i uspone, padove, zabrane i proslave, preživio mnoge ratove, dočekao i ispratio mnoge krize, plivao u krvi, donosio slobodu…
Danas je Međunarodni praznik rada. To svi znaju, ali malo ih zna da ovo što mi danas slavimo ima krvavu istoriju. Vratimo se malo u davnu 1886. godinu i prošetajmo Sjevernom Amerikom u času kada je oko 400.000 radnika demonstriralo tražeći osmosatno radno vrijeme. Protestovali su tako dva dana i dvije noći da bi u Chicagu 3. i 4. maja izbili nasilni sukobi. Nekoliko demonstranata i policajaca je stradalo, a osmorica organizatora demonstracija optužena i pogubljena. U trenutku pisanja ovog teksta sindikalni aktivisti održavaju proteste povodom Prvog maja na različitim lokacijama u Kanadi i Sjedinjenim Državama sjećajući se žrtve svojih predaka.
Na Drugom međunarodnom radničkom kongresu u Parizu 1889. sindikati i radničke partije odlučili su sazvati međunarodne demonstracije na Prvi maj u znak sjećanja na žrtve Chicaga, takođe zahtijevajući osmosatni radni dan, kao i veće plate i bolje uslove rada. Od 1890. godine ovaj dan se smatra danom borbe radničkog pokreta u Evropi.
Prošetajmo i 1. majem 1933. kroz Hitlerovu Njemačku. Nacionalsocijalisti su uveli 1. maj kao Praznik nacionalnog rada – sa punim platama. To je pokušaj da se dan borbe iskoristi za samopromociju kako bi preuzeli radnički pokret i razvlastili sindikate. Već 2. maja SA nasilnici su upali u sindikalne kancelarije, zvaničnici su uhapšeni, a sindikati “dovedeni u red”. Prvi maj služio je kao državni praznik marševa i parada.
Praznik rada je sada državni praznik u mnogim zemljama širom svijeta. Dok je 1. maj preovladao u Evropi, Praznik rada se u SAD-u slavi u septembru. Održava se i drugim danima u Kanadi, Australiji i na Novom Zelandu. Međutim, kao dan borbe za radnička prava, Praznik rada je izgubio na značaju. Za mnoge je to sada prvenstveno dobrodošao neradni dan (ili dva u našem slučaju).
A šta je sa napretkom tehnologije? Sindikati će morati naći novu ulogu koju će igrati u drugačijem vremenu. Moraće se pripremiti na činjenicu da će u roku od nekoliko godina milioni vozača taksija i autobusa, dobavljača, vozača kamiona i viljuškara ostati bez posla jer dolazi mobilnost bez vozača… i tome slično. Radnici će se morati boriti protiv digitalne komercijalizacije života, digitalnih kapitalista… protiv Terminatora.
Meso poskupjelo, a mesnice prazne
A prošetajmo i Bosnom i Hercegovinom pred Prvi maj. Obišli smo prodavnice i mesnice, piletine ni na mapi, nestala k’o plata dan poslije, ipak je meso poskupjelo, pa je i piletina dobrodošla, roštiljskog mesa nema da fali, jer su se mesari dobrano pripremili za praznik, ostalog mesa tu i tamo, jer šta će nekom junetina za Prvi maj? U jednoj sarajevskoj mesnici snizili cijene svih mesnih proizvoda, kažu navalio narod k’o da se džaba dijeli.Na ulaznim vratima prodavnica koje smo posjetili piše da rade skraćeno i za Prvi maj. Valjda bi radnici trebali biti sretni i zahvalni što će na neradni dan raditi kraće?! Šuti, čuvaj posao, budi sretan što si i to dobio, naša je mantra.
Prošetajmo kroz našu zemlju i na Prvi maj. Svuda se širi miris roštilja i jagnjadi na ražnju. Ni promjenjivo vrijeme ne smeta. Kiša ne smeta. Gromovi da udare, snijeg da zaveje, vjetar da otpuše, sunce da sprži… – ne smeta. A smetalo bi, naprimjer, otići na proteste na praznik čiji je i smisao borba za prava radnika. Ali, realno, kome su uopšte protesti asocijacija na 1. maj? Zato smo tu gdje smo, žalimo se na nezaposlenost, visoke cijene, mobing, nikakva prava radnika…, a kad treba i lično djelovati, e tu nastaje problem. Pored meraje i roštilja, ražnja, restorana, turističkih ponuda koje se ne odbijaju, teško će ko nabaciti kakav transparent, šetati ulicom i zahtijevati neke bolje uslove za život. Hoće raja da se odmori od teškog i napornog rada baveći se posljedicom na dan kada bi se trebala baviti uzrokom.
Protest u Sarajevu, Brčkom…
Doduše, pozitivan izuzetak čine Sindikat radnika trgovine Bosne i Hercegovine koji je Prvomajskim protestnim urankom obilježio 1. maj ispred zgrade Parlamentarne skupštine BiH, potom više stotina članova Sindikata Brčko distrikta, građana i radnika mirnom su protestnom šetnjom od Trga pravde do gradske Vijećnice ukazali na težak položaj radnika u Brčkom…
Ogromna nezaposlenst u BiH, a i oni zaposleni muku muče s poslom, platom, radnim vremenom… i šta? Ništa, dobro je, nek’ ne puca.
Prema podacima Unije za održivi povratak i integracije u BiH, više od 600.000 građana napustilo je BiH u posljednjih deset godina. To vam je stanovnika kao gotovo dva Sarajeva. I taj broj raste, stanje je alamantno, ali nikoga to nije briga, raja se ne buni, političari se bave svim onim što im nije u opisu posla. Toliko ih imamo kao malo koja zemlja, kad bi pola njih radilo svoj posao kako treba, bili bismo k’o Švica. Ali neka su oni nama čestitali 1. maj.Trebali bismo uvesti ministarstvo za pitanja penzionera, jer će to biti jedina populacija naseljena u BiH.
Samim tim što najviše mladi napuštaju zemlju, potreba za radnicima sve je veća, toliko da nam nedostaju desetine hiljada radnika na tržištu. U zemlji u kojoj vlada enormna nezaposlenost. Zvuči paradoksalno, ali šta to u BiH nije paradoks?