Pretpostaviti da se radi o standardnoj organizaciji policijskih struktura za potrebe lokalne zajednice. Sve što znam to je to. Često imam priliku da gledam rad policije. O tome nemam nekih (sa)znanja. Ono što na prvi pogled mogu zapaziti je da postoji uniformisana i neuniformisana policija. Rekli bi posao kao svaki drugi posao. I tako je i u drugim profesijama koje su iz javnog sektora.
Naprimjer školstvo, sudstvo, obrazovanje. Veoma važni i odgovorni poslovi. Veliki broj zaposlenih u javnom sektoru obavljaju savjesno svoj posao. Imaju završenu regularnu školu. Nemaju kupljenu diplomu. Nisu primljeni van konkursa ili po familijarnoj liniji. Rade pošteno i savjesno.
Sve u svemu rekli bi da je sve normalno. Lično sam takvog ubjeđenja. Svi nabrojani u cijenjenim profesijama trebali bi da imaju dobre uslove rada i dobar materijalan status. Da baš nije tako vidi se golim okom. Masovno se napuštaju poslovi u javnom sektoru. Kažu da su čak rijetki oni koji žele da budu mašinovođe ili poštari. Tako mi kažu kada razgovaram sa ” običnim svijetom”.
Na kraju ostaje ključno pitanje šta bi mogli skriviti ovih 16 policajaca? Šta bi im to trebalo biti u opisu radnog mjesta? Pretpostavljam da je taj posao težak i odgovoran. Neko im je povjerio taj posao. Rezultat rada svakog od njih se mjeri ili ocjenjuje. Na kraju svi dobijaju ocjene od 1 (jedinicu) do 5 (petica). Postavlja se pitanje čija je greška? Ko je kriv? Da li je “krivo” tih 16 policajaca?
Logika me upućuje na zaključak da nisu “krivi”. Oni su “nevini”. Oni su žrtva sistema. Sistem je kriv. Problem je što se “sistem” ne može hapsiti. Lahko je uhapsiti ” krivog” policajca ili profesora ili doktora ili ministra ili ….. Hajde Ti uhapsi sistem. Kako uhapsiti sistem?