Ta me scena dirnula i vratila u moje neosedlane beogradske godine. Kad smo bili mladi i ludi. Tada je kešanje bilo u modi kao „sport za najluđe i najhrabrije“, ali nije bilo neta da se svi divimo sebi i drugim budalama. Jednom sam se kao klinac zakačio na „trojku“ od Topčiderske Noći do Sajma. Jednom, i nikad više.
„Kešanje“ se definiše kao „besplatna vožnja tramvajem“ i „jedina sportska disciplina koju su smislili i upražnjavali, godinama, samo Beograđani“. Odavno nema fotki gdje se mogu vidjeti klinci okešani na tramvaje, ili trole. Taj trend ostao u prošlosti, imajući u vidu današnju situaciju sa drugačijim tamvajima na ulicama prijestonice Srbije.
Čuj, kešanje ili kačenje. Ćopi te drot. Popiješ dva vaspitno-popravna šamara i opet na iduću stanicu se kačiš… Teško je danas objasniti tu strast o „zabranjenoj vožnji“ na tramvaju, baš kao i igranje lopte na dva golića nasred ulice, žickanje za karte ispred „20. oktobra”, kupanje između mostova na Savi, zimi ustima hvatali pahuljice, sa školom dočekivati druga Tita i drugaricu Jovanku iznad Mostara, klizanje na Tašu, pušili slane štapiće, sankanje niz Košutnjak, jesti baklave kod „Međeda”, lizati sladoled ispred „Pelivana“, imati telefon koji je uvijek stajao u predsoblju, ići na čajanke u Dom omladine, Gradski podrum, krasti lubenice na senjačkoj pijaci, u žbunju igrati masne fote, zvonili komšijama pa brisali, pili bistre sokove ipravili se da je vino, a od lektire čitati romane sa kioska o Vajatu Erpu.
Ili se setiti Šekularčeve priče: Do starog Zvezdiog stadiona sa drvenim tribinama, koji je srušen da bi se izgradila Marakana, stigao sam kešajući se za tramvaj. Nije mi to bilo prvi put, pa sam tačno predvideo koliko će mi vremena biti potrebno da se pojavim na prozivci kod čika Mitketa. Opasno kešanje za tramvaj i krađe na Bajlonijevoj pijaci bili su dio mojih aktivnosti u prvim poratnim godinama. Stariji dječaci iz kraja su govorili da sam u tome spretan kao i u fudbalu, previđajući da ću biti ili dobar fudbaler, ili dobar lopov…
Priča o kešanju je starija od svih nas. Kažu da je zbog jedinstvene sportske discipline – kešanja na zadnji dio tramvaja – koju su smislili beogradski mangupi, jedan od modela tramvaja već 1899. bio izbačen iz upotrebe. Mlađi građani su se na raznorazne načine dovijali kako da se za badava voze. Kada je popularni šverc prerastao u vratolomiju, nije bilo druge nego da se nadležni uhvate ukoštac sa problemom koji je sa sobom vukao tragične posljedice.
U međuratnom periodu „kešanje” je bio veoma popularan način da se izbjegne plaćanje karte i besplatno provoza kroz grad. Čak i poslije Drugog svjetskog rata, sa procvatom Beograda ova ružna i opasna navika nije jenjavala. Šta više, porastao je broj „kršenja saobraćajnih propisa“.
I staro, a posebno mlado, veralo se otpozadi o vozila ili na stepeništu, te uskakalo i iskakalo iz njih dok su ista bila još uvijek u pokretu. Nemile scene, nažalost, bile su neizbežne. Na Slaviji se dugo mogao vidjeti Zoran, bez obadvije noge, ali se uprkos svega i dalje oran da se okeša na starije tipove tramvaja. Gotovo preko noći tzv. kontrolne grupe riješile su problem i “kešanje” na tramvaj je sasečeno u korijenu. Uspostavljen je bolji red u saobraćaju i svojevrsni kult je isčezao.
Posmatran kao prvi vid švercovanja, dokumentovan je u filmu „Oktobar fest“. Taj način gradskog prevoza vraća me u jednu priču o muzici. Kad je Zoran Miščević na Stadionu JNA kao gost na spektaklu „veselih Bosanaca” premijerno zapevao: „Kad su bile Siluete, Bijelo dugme bilo malo dete”.
Spominjanje Silueta i Zorana Miščevića budi puno ličnih uspomena. Drug sa kojim sam dijelio ludost šezdesetih zvao se Zoran. Imenjak i nepopravljivi pristalica vođe Silueta. Išao je na sve nastupe svog miljenika, od bašte Učiteljske škole u Narodnog fronta do Gradskog podruma i Doma omladine. Iako srednjoškolac pustio je dužu kosu od slavnog uzora. Zbog toga je imao problema sa nastavnicima i ocem, penzionisanim savetnikom Banke u čijem su potkrovlju kod Londona stanovali.
Kao svi napaljeni klinci i Zoran Ilić, zvani Kabl, odlučio je da slijedi svog junaka. Sa društvom iz kraja osnovao je „Male Siluete”. Tvrdio je kako znaju 10 pjesama iz reperoara Velikih Silueta. Zlobnici, uključujući Zoranovu stariju sestru Mirjanu, stjuardesu Jata, govorili su da „klinci jedva nabadaju par pjesama” i da se teško mogu prepoznati koje pjesme zapravo sviraju. Bilo kako bilo, tek poslije nekoliko nedelja, sa blagoslovom uzora odlučiše da krenu na tezge.
Prvu su zakazali za neko proljetnje nedeljno popodne u mjesnoj zajednici Mali mokri lug na samom rubu Beograda ka Grockoj, koja je imala neki konferencijski razglas od pet vati jačine. Od opreme „Male Siluete” posedovale su akustičnu gitaru sa zalijepljenim magnetima, napravljenu bas gitaru pozajmljenu od brata i radio aparat u koga su se uključivali. Od bubnjeva imali su doboš bez stalka i činelu koju su neki klinci maznuli u Skadarliji i dali Zokiju za paklo „Drine“ i dve kove za bioskop „Kozaru“.
U četvrtak i petak Zoran je brisnuo iz škole i sa ortakom lično, crtanim plakatama ”Male Siluete najveća atrakcija posle velikih Silueta”, oblijepio vrh Bulevara Revolucije sve do krivine puta ka Velikom mokrom lugu.
Na dan tezge okupili su se u rano popodne na okretnici ”šestice” ispred crkve Svetog Marka. Svako je nosio svoju opremu. Kako nisu imali para za karte okešali su se o tramvaj. I tako sve do Elektronske industrije. Zoran je izbrojao ”6 kilometara i 11 stanica za 35 minuta.”
Osim domara i čistačice na vratima Mesne zajednice sačekalo ih je pet-šest Roma koje smo tada zvali Cigani. Njihovo je bilo da se uvjere koliko Male liče Pravim Siluetama. Zoran onako vržljav je tvrdio kako je rođak Mišketa bubnjara, basista se kleo da je Dejanov brat i pokazivao neku trzalicu kao ”burazerov poklon” a gitarista je izgledao tako da niko nije ni sumnjao da je iz Krakine rodbine.
Crnopurasta klinčarija se potom rastrčala da razglase kako je u Mali mokri lud najzad stigao pravi okrestar za muzički matine.
Zoran bi nam uveče u bašti Londona pričao dogodovštine sa tezge. Prvi put nije bilo loše. Bez obzira što se ništa se nije čulo, radio krčao a razglas pištao, vidnog entuzijazma je bilo sa obje strane. Domar, koji je naplaćivao ulaz, cijepajući crveni blok za gardarobu, tvrdio da je prodao 37 karata pa posle pustio balavurdiju za džabe, dao im je prvu gažu. Em su se vratili tramvajem do centara em je Zoran mogao da poruči svima po jedan vinjak.
Sljedeći nastup je pao na Prvi maj pa publike nije bilo koliko su očekivali. Ipak su se vratili tramvajem. Treći nastup bijaše posljednji. Došli mangaši sa Cvetka, izbila šibačina oko cigančice koja je prethodne večeri zavrnula nekog. Iz krša i loma Male Siluete jedva izvukle žive glave. Od domara tražili oštetu za slomljen radio, ukraden kabl i probušenu kožu doboša. On poludeo jer mu barabe polomilie dve klupe, iskidale zavjesu na sceni i razbile veliko staklo na ulazu. Razjaren ih pojurio, a hajci se pridružili i prebijeni iz opšte tuče.
Zoran se kleo kako je novu lijevu borovo patiku izgubio u bježaniji kod kafane Tabor. Gitarista je spasavajući se bacio i radio i kabl za gitaru. Sačuvao je samo instrument koji će mu mama sutradan odnijeti na popravku kod majstora u Dušanovu. Basistu su u gužvi izgubili da ga više nikad u životu ne nađu. Kod Liona zakačiše se na tramvaj. I vratiše u mir.
Za kraj nije loše setiti se i ovoga: Bijelo dugme je album „Bitanga i princeza“ promovisalo vožnjom tramvajem baš od okretnice šestice do male okretnice trojke kod Sajma. U tramvaju muzičari, gosti, gradske face, novinari, Milja Vujanović, Tanja Bošković, a pozadi okešen visio momak koji će kasnije postati poznati muzičku kritičar.
Sarajevsko kešanje iz 1987: Na asfaltu Vanja Sladoje, prvi lijevo na karambolci Dejan Filipović desno Ćustovic Sadmir, za prozor se drži rah. Fazlić Mirsad, kroz prozor viri Zlaja na vratima Gajić Saša. Pored njega se ne prepoznaje lik…