I baš tad, kad ti treba samo kafa, tišina i niko više, ipak shvatiš nisi sam i ono tvoje da odborijaš tek tako, ne može, al ustrajavaš, sjediš i šutiš.
I skontaš, pa zaboga živim u zgradi, mir je nemoguć.
E to je belaj kad živiš u zgradi, ima još sličnih tebi koji se bude rano i kojima se baš eto sabahile sjedi na balkonu, priča i puši cigareta. I kako takvi da su tik do tebe, al tako ti je, od čega bježiš i što ti smeta uvijek je nekako baš u neposrednoj blizini. Jah i tu nastupa moja komšinica.
Čim je čujem odma mi se smrkne. Zakoračiš sretan u novi dan, već slijedeći trenutak se iznerviraš i pomisliš kud uopšte izađoh na balkon.
Pomislim kako od tolikog prostora baš duhanski dim da dođe do mene, zašto žene imaju potrebu čim otvore oči da pričaju ujutro bez ikakve realne potrebe i onako iznervirana odpuhnem i zaškripim stolicom, ko’ eto skontat će da mi smeta, ali ne, tek onda ide mahalska rapsodija.
– Uranila kono, jesi to ti (mislim se jok eto ti, sreća pa me ne vidiš), ništa prešutim, kontam prestat će pričati, nek pomisli da joj se učinilo da je neko na balkonu, kad nastavlja: Eh bezbeli se nisi naspavala, ma nisam vala ni ja, okreni, prevrni, ma neće san na oči i haj reko valja ustat, al lijepo vala jutro…
Mislim se haj šuti više, nećeš me otjerat s balkona, ali kona ne prestaje, a ni ja, šutim i dalje. Priča kona, ali cigaretu ne gasi, po mirisu osjetim da kalemi jednu na drugu i ko namjerno očekuje neku reakciju, a ja ništa.
Čak mi postaje i smiješno, ona osjeća potrebu da priča, ja ne osjećam ništa i super.
U tom trenutku čuje se kako drugi komšija otvara balkon, škripa vrata ga odaje, ali njega kona već vidi, mene ne vidi jer je ona sprat iznad mene, komšija preko puta nje, srećom dobra mu pozicija stana. Hudnik, nema kud, nego da se pozdravi.
Kona ko navijena, ponavlja isto: Uranio komšija, zoru prevario, a on njoj odgovara “biće da si je ti prevarila, ustala prije mujezina”, počinju se smijat, ali priču nastavljaju, “ma kakav mujezin, al čula sam ga, e, nisam prozor zatvarala noćas, nisam oka sklopila, Bože na dobro, ne mogu nešta spavat pa to ti je, a vidiš i nešta se oblaka, ne zna se kakav će dan bit, možda mi je do toga”.
Ja i dalje šutim kolutam očima i kontam bil’ joj šta rekla, mislim se šta će bit bona ne bila u 6 ujutro, dan tek počinje, ni metereolozi nisu prognozu skontali, ona je već obznanila komšiluku, Bog ti pamet dao, al’ opet kontam neću se uključivati u besmislenu priču, neka me još bar do 6:30 možda još neko izađe na balkon pa da se onda pozdravim sa svima, red je, pa jel.
I tako, sav taj miks osjećaja koji me obuzima i dijalog koji ja vodim u sebi je besmislen, smeta ti nešto promijeni to, reci, ne trpi jer postaješ ters iz priča koje su tebi stariji pričali, al uspijevam da izrondam sve u sebi.
Sve što smeta, nervira, oduzima energiju i nije vrijedno trpljenja.
Skontam ja to sve i čestitam sebi što ništa ne primijenih od ponuđenih misli u glavi, već napustih balkon i priču koja me iznervira bez razloga, a ljudi i ne znaju da su me nasekirali i zakoračih nazad u sobu i odlučim ujutro ću ja drugačije…