Nedavno je objavio knjigu sjećanja „Čuvar buvlje pijace“.
Autor je i djela kao što su „Tragovi u beskraju“, „Proleća u Topčideru“, „Biti rokenrol“ i „Rokopisi“. Njegove veze sa Sarajevom su višestruke i dugogodišnje. Sarajevu me je privukao onaj beogradski hor na prvom rođendanu časopisa „Džuboks“ u Domu sindikata, poslednjeg dana aprila 1967. godine. Izašli su Indexi i počeli da sviraju pjesmu „Ruke pružam“ i kad je došao refren i stihovi „Ruke svoje nekom ću da pružim, ruke moje neko će da uzme“ cijela dvorana je počela da pjeva uz Davorina Popovića. To se ranije nikad nije desilo. Da na našem jeziku pjesma jedne domaće grupe bude tako prihvaćena. Bio sam istinski ushićen – priča Peca.
A jedan od njegovih prijatelja je upravo Davorin Popović iz Indeksa.
Prijateljstva! Takvih više nema, niti će ih biti. Kad sam kretao na prvu operaciju srca u Sremskoj Kamenici, našao me je u ljekarskoj sobi i rekao: Razgovarao sam sa Ninom (Prof Radovanović). Ništa ne brini. Kad smo se poslednji put rastajali u praskozorje na parkingu kafane „Kod Bate Pežoa“ u Novom Sadu, poljubio me u grudi i rekao: Ne smiješ da umreš. Ja sam preživio, vratio se iz Hjustona i saznao da on leži u svom stanu. Pozvao sam ga, a on je veselim glasom pitao: „Kakva je ta nova hala u Vršcu?“ Odgovorio sam: „Divna. Tvoje je da dođeš do Beograda, a ja te krkače nosim kroz Banat“. Nedelju dana kasnije je umro. Tada sam prvi put poslije 11 godina otišao u Sarajevo. Padala je kiša, a na Barama je odjekivala pesma „Bacila je sve niz rijeku“ – govori nam.
Dobar prijatelj bio mu je i kantautor Kemal Monteno.
Kemo je priča za sebe. Pamtim ga po pjesmama i talentu.
Goran Bregović je rado slušao njegove sugestije.
I danas su bliski. Goran je isuviše velika zvijezda i uticajan stvaralac da bi išta bazirao na nečijim sugestijama, najmanje mojim. Imao sam sreće da ga često viđam u tim godinama uzleta i bilo mi je drago da sve posmatram iz blizine. Njegov uspijeh je omogućio svima nama koji smo u to vrijeme pisali da dobijemo malo na ugledu. Gorana ponekad sretnem ali se i dalje radujem vijestima o njegovim muzičkim poduvatima – dodaje on.
Zdravko Čolić je jedan od njegovih najboljih prijatelja.
Koliko je dobar pjevač Zdravko je isto toliko dobar i plemenit čovek. Ta kolosalna poluvijekovna karijera nikad nije zavisila od moje podrške. Kao i svaka velika karijera zavisila je od dobrih pjesama kojima je on zasipan od vrhunskih autora. Meni je bila čast da povremeno budem konsultovan oko nekih običnih, ljudskih dilema – kaže Peca.
Postoji još neki ljudi sa sarajevske rok scene koji su mu bliski.
Moj život je obeležila saradnja sa Draganom S. Stefanovićem ključnim dizajnerom sarajevske scene u njenom uzletu. Držim do Miće Vukašinovića, Paše Ferovića, Vlade Pravdića, Slobe Kovačevića, Amile, Zorana i Fadila Redžića, Ranka Rihtmana, Pahulje… Mnogo mi je žao Čička. Sa Ganetom Pecikozom učestvovao sam u nekim lijepim poduvatima. Nele Karajlić mi je drug. U veoma sam lepim kontaktima sa Branom Likićem. Nikad se neću odreći Kuste. U starosti sam se obogatio jer sam upoznao i zavoleo Amiru Medunjanin – objašnjava Popović.
Za umjetnike iz Sarajeva uvijek će se naći mjesta u Pecinim novim knjigama.
Kad oni ne bi našli mjesta, o čemu bih imao da pišem?! Volio bi da u narednim knjigama mjesto nađu i stari tekstovi o Dušku Trifunoviću, Izetu Sarajliću ili Safetu Zecu. Kakvi ljudi! Imam sreće da ponekad nešto zapišem za „Rabic“ neuništivu izdavačku kuću Gorana Mikulića. On svojim izdanjima baca posebno svjetlo na Sarajevo, ono Sarajevo do koga ga jako držim i koga ponosno nosim u srcu – kaže na kraju razgovora Peca Popović.