Konstatovano je kako su na red došle neke ozbiljne teme o odnosu prema Evropskoj uniji i nastavku evropskog puta zemlje. Koliko god to apsurdno izgledalo, veliki geostrateški potresi, izazvani ruskom invazijom na Ukrajinu, razdrmali su ne može se baš reći pokrenuli – Bosnu i Hercegovinu iz dugogodišnje agonije izazvane antidejtonskim djelovanjima, blokadama institucija, kriminalom i korupcijom. Dobivanje kandidatskog statusa na kredit čak ni vladajuće strukture nikako nisu mogle predstaviti kao svoj uspjeh. Stalne političke nesuglasice, igre oko formiranja vlasti, a posebno nepostojanje realne, efikasne strategije, neophodne za ispunjavanje uslova na evropskom putu, nisu garant da građani ove zemlje mogu očekivati razvedravanje.
Gdje smo danas s kandidatskim statusom, s novom vlašću, a starim navikama, urednik emisije “Sedmica” Radija Bosne i Hercegovine Amir Sužanj razgovarao je sa dugogodišnjim diplomatom, nekadašnjim prvim pregovaračem Bosne i Hercegovine sa Evropskom unijom Igorom Davidovićem.
Gospodine Davidoviću, Bosna i Hercegovina je naizgled u novim okolnostima na evropskom putu nakon dobivanja kandidatskog statusa. Međutim, mnogi diplomati i ljudi koji znaju šta znači međunarodna politička scena tvrde da je vrlo teško razgovarati o kredibilnom nastavku evropskog puta bez jasnog jedinstvenog nastupa u tom procesu, sjetimo se samo kako su se druge zemlje kandidati pripremale za ovu fazu evropskog puta. Bili ste dugo vremena u diplomatiji i znate kako se odvijaju evropski diplomatski tokovi, može li Bosna i Hercegovina napredovati sa ovakvim stanjem u institucijama, sa neadekvatnom vanjskopolitičkom strategijom i sa upitnom političkom voljom pojedinih političkih struktura za članstvo u Evropskoj uniji?
Pa znate kako, pitanje glasi na koji način oblikujemo svoj stav i šta je to interes oko kojeg smo se svi grupisali, okupili i usvojili ga kao zajednički stav i zajednički interes. Ovako kako ste pomenuli, što se tiče dodjele statusa zemlje kandidata, dobili smo to zbog okolnosti koje se tiču svega oko nas, a najmanje nas. Jednostavno, geopolitički interes Evropske unije ili, da kažem, zapadne hemisfere, je taman takav da su ponudili novu varijantu u pristupanju ili približavanju Evropskoj uniji da bi se u Bosni i Hercegovini u principu suzbio interes ili aktivnosti onih grupacija iz zemalja prvenstveno Rusije i Kine, koji sada nisu nikako po volji evropskom svijetu da bi se sve skupa sa njima rješavalo na samim granicama EU. Kada govorimo o spoljnopolitičkom interesu i vanjskoj politici Bosne i Hercegovine, trebalo bi da je i to nešto oko čega smo se konsenzualno prije svega dogovorili, a zatim i okupili u nastojanju da vanjska politika i njen ključni instrument, diplomatska služba i diplomatske aktivnosti, budu na pravcu realizacije takvog stava i takvog interesa. Svakako da to u Bosni i Hercegovini, kao ni mnoge druge stvari, ne ide lako. Međutim, manje bi bilo problematično da li mi to zaista možemo izvesti, a više je problematično da li su naše političke elite ili reprezenti, oni koji upravljaju tim političkim procesima u Bosni i Hercegovini, da li su oni prije svega spremni i da li uopšte imaju volju da se pozicioniraju ka približavanju Evropskoj uniji. Tu imate opet nekakve tabore koji su prvenstveno politički, naglašavam, više politički stav tih lidera ili onih koji upravljaju svim tim, a manje stav nekakvih nacionalnih zajednica. Još uvijek, uprkos eroziji povjerenja u Evropsku uniju i evropsko integrisanje, ipak imate u najširim slojevima stanovništva ili populacije ili građanstva raspoloženje da se i Bosna i Hercegovina približi i da u neko dobro vrijeme stupi u članstvo Evropske unije jer je očigledno da su očekivanja od ekonomskih benefita i socijalne reforme u tom pravcu evidentno velika.
Pomenuli smo vanjskopolitičku strategiju. Taj dokument u ovom trenutku praktično ne postoji u onom obliku u kojem bi trebalo da bude. Zašto je to tako i da li očekujete da bi se u ovakvim političkim okolnostima uopšte moglo doći do jednog jedinstvenog stava, prihvatljivog za sve, bar kad je riječ o evropskom putu gdje imamo, eto, navodno konsenzus o tome.
Veoma teško će se to dogoditi, upravo zbog svih geopolitičkih okolnosti koje se dešavaju u okruženju. Naravno, svi naši lideri i svi naši politički akteri pokušavaju da se grupišu na neku od strana u toj geopolitičkoj igri, koja je krenula. Moramo biti svjesni činjenice da su, kako ja to obično kažem, sve kockice političkog mozaika pobacane na sto i da se pravi nova konfiguracija i nova slika. U svemu tome, dakako, naši lideri – moram to reći bez imalo cinizma ili neke zajedljivosti – smatraju da bi i oni mogli da imaju neku ulogu, pa sebi pridaju daleko veći značaj nego što ga zaista i realno imaju. Na taj način se oni okupljaju oko interesa koji se, prije svega, s njihove strane vide kao nešto što bi njima poboljšalo političku poziciju u njihovom izbornom korpusu, a manje se grupišu oko nečega što bi trebalo da je naš stvarni interes. Zbog svega toga veoma teško je uobličiti i nekakav zajednički spoljnopolitički stav jer jednostavno nemate identične pristupe u svemu tome. Čini mi se da će to takođe biti manje bitno jer ne treba zaboraviti da su naši politički lideri dobili izbore onako kako su ih željeli, da su se locirali na pozicijama vlasti u narednih najmanje tri do četiri godine i da njima sad to što se tiče Evropske unije svakako nije u vrhu prioriteta, niti je to neka njihova agenda. Što se tiče same vanjske politike, vode se fragmentarni pristupi, vode se fragmentarne akcije. Imate i u samoj diplomatiji najmanje tri korpusa, koja se bave sa nekakva tri pristupa, sa nekim povremenim ili eventualnim približavanjima i koalicijama, koje su neprincipijelne, koje su neformalne i u svemu tome gubimo ono što država skupo plaća. Jednostavno, nemate efektivnu ni efikasnu ni spoljnopolitičku koncepciju ni spoljnopolitički stav, a samim tim ni diplomatija nema dobar orijentir.
Pomenuli ste jedan vrlo značajan element – političku volju pojedinih političkih struktura i lidera da uopšte vode zemlju prema članstvu u Evropskoj Uniji. Imali ste dugi niz godina kontakte sa svjetskim diplomatama. Da li neko u Briselu ozbiljno shvata činjenicu da neki važni politički lideri i neke političke stranke u vlasti u Bosni i Hercegovini uopšte ne žele evropski put jer je to, zapravo, vladavina prava?
Što se tiče foruma u Briselu, njima je to savršeno jasno i to nije stanje koje su oni razumjeli sad, unazad, ne znam, pola godine, godinu, godinu i po. To je je nešto što je jasno nekih možda šest, sedam, osam, pa da ne kažem i deset godina… Ne mogu reći od samog početka iniciranja procesa pridruživanja, kada smo krenuli u pregovore sa Evropskom unijom. Tada je postojao nekakav obostrani entuzijazam. Kasnije, tokom vremena politika uslovljavanja, ali i sve što se dešavalo na domaćoj sceni u Bosni i Hercegovini nas je u principu veoma udaljilo. Možda zvuči paradoksalno, ali nije daleko ni od nekakve stvarne procjene – dosta dugo Evropska unija nije željela da ubrza proces prijema Bosne i Hercegovine u svoje članstvo jer bi time unijeli masu problema, teškoća i tegoba. Imaju toga dovoljno i bez nas i naprosto su na neki način prećutno usporavali taj proces. Istovremeno, naši politički lideri takođe nisu željeli nikakve pomake ka stvarnoj i efikasnoj uspostavi vladavine prava jer je to smanjivalo poluge njihove stvarne moći. Imali smo u tom sklopu jednu koincidenciju, koja je bila obostrano dobra – niti se Evropskoj uniji žurilo da nas primi, niti su naši lideri nastojali da se makar korak primaknu ka tom cilju i imali smo jedno sadejstvo u kojem su se obje strane dobro razumjele. Rezultat svega toga je zastoj, dugotrajan, dugoročan i kontraproduktivan.
Evo za sam kraj ovog razgovora, gospodine Davidoviću, da li je kandidatski status za Bosnu i Hercegovinu u ovakvim okolnostima, koji smo dobili onako kako smo ga dobili, svi to znamo, išta promijenio na tom evropskom putu?
Dodjela kandidatskog statusa bila je odlična prilika da se razumije nešto što naši lideri još nikako ne žele da razumiju. Nije riječ o jednom aktu, nije riječ o jednom gestu, nije riječ samo o tome da je Evropska unija dodijelila status zemlje kandidata Bosni i Hercegovini i da se na tome sve završilo. Hajde da nas malo vratim u dane kada smo dobili ovakav status. Naprosto, ni u medijima to više nije bila velika vijest niti je dosta ljudi u našoj javnosti uopšte imalo pojma o tome jesmo li mi to zaista dobili status zemlje kandidata ili će se to nekada desiti ili se o tome samo priča. Realnost bi bila drugačija – ako smo dobili status kandidata, to bi značilo otvaranje vrata i to i značilo još jednu ponudu da se posvetimo nekakvim reformama koje su, ruku na srce, potrebnije nama nego Evropskoj uniji. Ako pričamo o uspostavi vladavine prava, onda je riječ o nečemu što trpimo svi mi koji živimo na prostoru Bosne i Hercegovine u bilo kojem njenom dijelu, a ne samo politička elita. Naprotiv, ukoliko bi širi krugovi populacije imali direktnu korist od uspostave vladavine prava, onda bi politička elita svakako imala potpuno drugačiji stav, njima to ne odgovara. Zbog toga se sve i desilo tako. Dobili smo status zemlje kandidata, ali se maknuti nećemo nigdje, siguran sam apsolutno, do nekakve izborne kampanje za sljedeće opšte izbore. Neće biti nekih velikih promjena jer naši gospodari imaju druga posla, koji su za njih daleko unosniji, a isto tako i veoma lakši i na što su mnogo spremniji.