Počinje me živcirati, a u isti mah divim se blaženstu kojim sav zrači. Pališ li cigaretu uvijek tako? Bezbeli. Ja kako? Ako mi neko pruži šibicu il faircag, baš ko da mi opali ćalaušak. Ništa nije slatko što se lahko dobije. Znam ja vako kresat i po pola sahata. Zar te ne uhvati nervoza? Ne znam, vala, ni šta je to. A koga god vidim iz grada, svak samo kuka na naku nervozu, slabe živce. Lete ko bez glave, sikiraju se i kad treba i kad ne treba. Od tog fajde nejma.
Ja se u svom vijeku nisam nasikiro. Zimi znaju nanić zagladnjeli vuci, poklat koju ovcu, a meni za štetu svejedno, jes da mi je žao hajvana, al ništa promjenit ne mogu. Svega će, bolan, biti osim nas. Neka nam Bog samo dadne veselog zdravlja. Kako misliš – veselog zdravlja? Što će ti zdravlje ako si kaharli?
Najveća je mudrost radovati se onome što imaš, pružat se kolko ti je dug jorgan. Iz svoje se kože ne mere. Sve i kad bi moglo, ni u tuđoj ne bi bilo bolje, svak svoju muku muči. Šta će biti, biće. Svi znaju da je to tako, pa opet mlogi hoće nešto promijenit. Ne mere to niko, džaba im sve. Svakom je sve u nakim tefterima zabilježeno, i od tog pobjeć ne mereš. Pa kad to znaš, ni ne pokušavaš. Ja sam, eto, i mlad i zdrav, a sretan nisam. Kako se može voljeti život ako u njemu nema ništa što te raduje? Niko ne voli svoje bojište dok sa njega ne odnese pobjedu.
A kud ćeš težeg bojišta od života? Ja nijednu pobjedu još ne odnesoh – govorim bez krzmanja, bez ustručavanja, bez stida, bez straha da ću se pokajati. Jesil ti kad čuo za priču o jednom moćnom carukoji je dugo bolovo? Pito njega sin, jedva čeko da zauzme njegovo mjesto: „Boga ti, babo, kaži mi kako je biti car?“ A car će njemu: „Bolje je bit dan zdrav, neg čitav život car.“
A što se tiče te tvoje pobjede, ne znam šta je za te pobjeda, al znam za se. Meni je pobjeda svako jutro koje dočekam… Ma šta jutro!
Valahi mi je pobjeda i svaki sahat koji rahat proživim, i svaka minuta, haman svaki udisaj. Samo se u malehnim stvarima sreća more nać. U golemim, Boga mi, i teško i rijetko. A morebit i nikako. Mudro zboriš. Nije to nikaka mudrost, život te tom svaki dan uči. Ne mere čoek dušu gubit pa kazat da je lahak. Da jest, vallahi ne bi ni bio plaho interesantan. A ne bi bio ni vako lijep. Vidiš li ovu borovinu kako se pred vjetrom savija, kako huči, baš ko da muzika svira? Vidiš li ovo nebo što sve niže pada, baš ko da prijeti? Mog Rundova kako me gleda, oči mu se cakle a rep maše, ko da čeka kad ćemo krenut da se od kiše sklonimo. A kad munja zasvijetli, grom udari, priroda ti ašićare kazuje kako si malehan. Uniđem u kolibu, vatru sijeda potpalila, uždila lampu, kahvu nam ispekla i razlila.
Vatra pucketa, kahva miriše, miriše cigara, miriše zemlja, miriše bilje, miriše planina, miriše varenika i vruća pogača. Pa kad sve pozavršavam, na onaj dušek rahat legnem s nadom i vjerom da ću se i sutra probudit. I znaš šta ću ti reć. Kom taki život nije pobjeda, nije ni zaslužio živit.
Nura Bazdulj Hubijar “Kako sam ribu učio da pliva”
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, čitajte na Google News.