Kum Šabana Šaulića gostovao je u specijalnoj emisiji Zorana Pejića Peje „Pesmom za dušu“ posvećenoj tragično nastradalom legendarnom pjevaču.
-Naše druženje je ostavilo traga. Kad me neko pita i kaže „Molim te, objasni mi šta se dešava“, ja ne umijem da odgovorim, ne znam šta da kažem. Ni sam nisam svjestan kako je moguće da se dogodila nesreća. Ja mislim da je on tu, da on nije otišao. Živim sa tim, budim se sa tim i liježem, jer je on uvijek tu negdje oko mene. Svaki moj pokret me podsjeća na ono što se, na žalost, desilo – počeo je svoju ispovijest Bobi za Grand.
-Mislim da ga nikad neću zaboraviti, evo pet godina je prošlo, kao da je juče bilo. Imam mnogo doktora, psihologa. I dalje se liječim. Imao sam nedavno operaciju, treba da uradim još jednu, možda i dvije, ali trenutno ne mogu to psihički da podnesem i sve nekako odlažem za neko bolje vrijeme, a ne znam kada će ono da dođe. Jer kako vrijeme odmiče, bude mi sve teže. Sve ono što sam imao i proživio sa njim, a to je pola moga života, ostavilo je dosta uticaja na mene, a sad se odjednom sve to slomilo i nestalo – objasnio je Bobi i otkrio da još uvijek ima posljedice stravične nesreće.
-Još uvijek ne mogu to da shvatim i slušam ljude oko sebe i familiju koja mi kaže da će biti dobro, i da će proći. Ali vrijeme ne liječi, kada me neko pita kako sam to preživio, ja ne umijem da odgovorim – naglasio je Stojadinović.
Pred njegovim očima i danas su žive slike traume koju je preživeo tokom tog kobnog sudara.
-Sve mi se vraća, sve slike. Stalno čujem glas pokojnog Mirse kako teško uzdiše. Stalno vidim njega (Šabana), jer je on mene pokušao da izvuče iz auta. Sjedio sam iza u kolima, Šaban je sjedio ispred mene. Pošto je bio mali auto, on je pomjerio sjedište skroz napred. Govorio sam mu da to ne mora da čini, ali je bio uporan govorivši da imam dugačke noge. Namjestio sam se, a nikada u životu nisam namještao sebi zaštitu za glavu. Milion puta sam se vozio iza i uvijek sam morao da budem tu u njegovoj blizini da čujem šta priča – ispričao je Stojadinović.
Šaban ih je požurivao da krene, svi detalji saobraćajne nesreće u kojoj je stradao kralj narodne muzike
Bobi misli i da mu je Šaban sticajem okolnosti spasio život, a prethodno su se umalo i posvađali jer je insistirao da krenu što prije.
– Ljut je bio na mene što sam kasnio 3 minuta, a da sam kasnio pola sata možda bi on danas živio. Ljutio se što sam zakasnio, ali ja u stvari nisam kasnio nego sam htio da on bar par minuta duže odspava da bi bio odmorniji, a on nikako nije ni spavao. Čekao je kao vojnik i kad je 6.15 bilo, zapravo tačno u 6.18 sati, tri minuta kasnije došao je na vrata i lupao. Pored mene je ležao Mirsad, momak koji nas je i vozio, moj klavijaturista koji nas je i vozio i rekao je da ako ne ustanemo, on će da krene i neće da nas čeka – ispričao je Bobi, aludirajući na to da je Šaban zbog toga žurio i da je bio nervozan tog jutra.
Bobi je u razgovoru za Grand otkrio i da su se neke stvari odvijale neuobičajeno drugačije nego inače, prije same nesreće.
– Neko kuca na vrata, ja ustajem, otvaram u pidžami, Šaban stoji spreman sa torbom. „Šta je čovječe, vidi koliko je sati, brzo“, rekao je. Brzo, kao u vojsci i za pet minuta smo bili spremni. Silazimo, on stoji ispred hotela i puši cigaretu, taj trenutak ne mogu da zaboravim. Uvijek smo mi njega čekali. On kad dođe imao je svoj ritual, ne ulazi u auto dok ne završi cigaretu. Da li je to plus, minus, toplo, hladno, uvijek je bilo tako, on je uvijek morao da ispuši cigaretu do kraja. To jutro kad nas je vidio na vratima, on je bacio cigaretu i rekao ‘idemo, idemo, idemo’, mi u šoku, kažem mu dobro, polako, a on će „kako polako, kasnimo?!“ – prisjetio se Bobi i dodao da ih je Šaban neuobičajeno požurivao tog kobnog dana.
-Rekao sam mu da ćemo uzeti drugi avion ako zakasnimo, a on nas je požurivao. Govorio mi je da nikada neću biti zvijezda, to ne mogu da zaboravim, jer imam tu manu kašnjenja. Rekao sam mu da i ne moram da budem zvijezda jer imam zvijezdu, njega. Zapravo, ja sam uvijek bio frontmen, ispred njega. Sve sam se pitao ja. Pjevanje, putovanja, odlasci, dolasci, sve sam radio muški tako da se nisam gurao ni da snimam. Čim sam uz njega, to mi je bilo dovoljno. Učio sam od najboljeg i moram da priznam još nisam naučio. On je uvijek govorio „ja sam Božije dijete“, nikada nije pjevao isto, uvijek je bilo nešto novo– istakao je sa knedlom u grlu.
Bobi je ispričao i šta se dešavalo u automobilu koji je nekoliko sati kasnije učestvovao u stravičnoj nesreći.
–Auto je bio parkiran malo dalje od ulaza, a on se ljutio što je bio daleko, pitao me je što nisam stao bliže, ali nisam znao šta da kažem. Došli smo do auta i Mirsad je otvorio vrata i stavio svoju tešku klavijaturu, mislim da je bila negdje oko 30 kilograma. Jedva sam je podigao i zaglavio je između sjedišta. Merkao je i rekao ‘Ne daj Bože da me ovo udari, ubiće me’. Namjestio sam se, namjestio sedište za glavu i to mi je život spasilo- istakao je Stojadinović i nastavio:
-Šaban koliko je bio ljut na mene, počeo je nešto da mrmlja, ali sam ga pustio. Namjestio sam se i zatvorio oči. Otvorim u jednom trenutku oči, vidim neka svetla, nekako mi slabija. Pitam Mirzu šta je s tim svetlima, on kaže da će da pusti jače. U nekom trenutku me je pitao da li mogu da sjedim iako kasnim i počeo nešto da se ljuti na mene.
Bobi je detaljno opisao kako je doživio sam trenutak kobnog sudara.
-Rekao sam sebi da ništa ne govorim i da pokušam da zaspim i to mi je i spasilo život. Ja sam zaspao za pet minuta. Probudio sam se, ne mogu da objasnim taj doživljaj… Ja se budim pored vozača, u šoku i nešto žvaćem, a zapravo zube koje sam izlomio sam žvakao u ustima. Meni lijepo, nešto žvaćem, vidim puno stakla, krv po meni. Nisam svjestan jer sam bio u čudnom stanju. Ali onaj trenutak kroz koji sam prošao, ono padanje, pa mi se pojavljuje neka svjetlost. U jednom trenutku hoću da se nasmijem, pa onda padam u neki ponor, dubinu, sivilo. Pa nemam vazduha, ne mogu da dišem. Otvorim oči i gledam pored sebe. Vidim Mirsu koji sjedi u svom sjedištu rukama na dole i glavom povijenom. I onaj zvuk koji nikada ne mogu da zaboravim, ono teško disanje i dan danas mi je tu negdje u glavi. On je jedva disao. Uplašio sam se, mislim da spava, izginućemo, ponovo padam u nesvijest – otkrio je vrlo emotivno Bobi.
Kako je istakao, nakon sudara koji su doživeli, Šaban je pokušao da ga izvuče iz smrskanog automobila.
-Ponovo me neko budi, udara me. Gledam, otvaram oči. Pitaju me kako se zovem, a ja ništa ne znam. Pričali su mi doktori da je on mene pokušao da izvuče… On je izašao napolje, čekao je doktore. Doktori su došli, on se držao za vrat i samo je rekao ‘Boli, boli’. Doktori su ga pregledali, mjerili mu pritisak i ustanovili da mu pritisak pada. Gledaju da li ima neku povredu, nema ništa. Znali su da je to unutrašnje krvarenje. Odmah su pozvali helikopter, dali su mu inekciju da ga smire, da mu ne bi srce od straha kucalo brže. Stavili su ga na nosila, ubacili u helikopter i odveli u bolnicu – prisjetio se Bobi koji i sam ima izuzetno teške povrede kao posljedicu ovog sudara.
-Bio sam sav izlomljen od glave do pete, sa tri moždana udara. Sve zube sam izlomio, pukao mi je i treći pršljen i zaštopao venu. Sedam rebara je polomljeno, kuk mi je totalno smrskan… Nogu nisam osjećao, nisam mogao da pomjerim ni lijevu, ni desnu. Jedino sam mogao da pomjeram ruke – rekao je Šabanov kum.
Sljedeća trauma uslijedila je kada se probudio u bolnici i saznao za gubitak kuma.
-Probudio sam se i pitam gdje je Šaban, rekli su mi da je tu. Tražio sam da ga vidim, ali kako da ga vidim kada sam sav u zavojima i sa aparatima, samo mogu oči da pomeram. A na telefonu sam imao stotinu propuštenih poziva. Pokušavao sam da dobijem Šabana, zvoni telefon, ne javlja se, potom pokušavam Mirsin broj, ne javlja se. U tom trenutku meni zvoni telefon i ja vidim da me zove Gordana. Smognem snage da se javim, a ona me pita gdje je Šaban – ispričao je Šabanov kum za Grand i dodao da je Šaulićeva supruga insistirala da Bobi uključi kameru tokom telefonskog poziva.
– Kada je Goca videla sve iza mene ono, ona je počela da vrišti. Insistirala je da joj kažem gdje sam i prekinula je vezu. Posle 20-tak minuta ili pola sata, zove me, plače i vrišti. „Nema više tvog brata, nema više tvog kolege, nema više tvog kuma“, govorila je. Ja kažem da to nije tačno i da je on tu, a ona je negirala i kaže mi „Sad sam čula, zvala sam sve žive, zvala sam ambasadu, zvala sam ministra Dačića, on je zvao ambasadu, ambasada bolnicu“. Neće niko da vam da informaciju tek tako. I onda kad sam to saznao, tu mi se sve slomilo u meni. Pokušavam da se pomirim, ali ne mogu. Ni dan danas se ne mogu pomiriti sa činjenicom da ga nema – ispričao je Bobi za Grand.
Šabanov kum i dugogodišnji saradnik je veoma teško doživio i gubitak kolege klavijaturiste.
-Rekli su mi da je živ, makar tračak nekoga da imam da s nekim podijelim to. Prolazi dan, noć i saznajem da je i on preminuo. Onda nastaju moje muke, danima nisam smio da zaspim od straha jer sam mislio da se nikada neću probuditi. Davali su mi morfijum, lijekove za smirenje, operisali me. Godinu dana bolnice, učio sam da hodam k’o malo dijete. Kako sam ja to izdržao, ne znam – dodao je Bobi.
Bobi je morao sam da se bori sa prevazilaženjem povreda i strahova, iako je imao podršku kako porodice i dragih ljudi, tako i medicinskih radnika.
-Svi su bili uz mene, sve je to lijepo ali vi morate sami da se izborite. Oni su tu na kratko pa ih nema, a kad dođe noć nema spavanja. Tražio sam da budem sam jer kad bih čuo zvuk nečijeg disanja, odmah bi mi se vratila sjećanja na onaj zvuk. Trebalo je da idem u banju 100 dana, nisam mogao da izdržim pa su me pustili poslije 27 dana. I dan danas se borim. Imam dva psihologa, mnogo doktora, svakih mjesec dana neke kontrole – rekao je Bobi.
On je otkrio i da je jedan detalj možda mogao da utiče da ne dođe do kobnog događaja.
-Kada smo išli za Dizeldorf on je mene molio da promijenim kartu. Pitao sam ga zašto, a on je insistirao da hoće da se vrati ranije. „Hoću da se vratim ujutru, ne mogu da čekam u 1 sat avion“. To nisam mogao da razumijem, ništa mi nije padalo na pamet. Pitao sam ga zašto insistira da promijeni kartu, rekao sam mu: „Šale, pa imamo u jedan za Beč, sletimo u Beč u dva. Ti imaš avion ideš za Beograd, ja idem kući“, a on je odgovorio: „Pa ne, ja moram na pecanje, ja moram ujutru, hajde zovi molim te Gordanu ponovo da promijeniš kartu“. Zvao sam Gordanu, a ona nas je pitala da li smo poludili… Da je dan u pitanju, pa u redu, šta je tri sata problem? „Šta mu je, pitaj ga“, rekla je Goca, ali on je insistirao da moramo da krenemo ranije jer mora da ide na pecanje i da bio uporan da promijenim kartu. Rekao sam mu da treba da platimo 700 eura da promijenimo let, a on je rekao da nema veze i da ćemo da platimo. Nisam bio za to, zašto da bacimo 700 eura za par sati? – pitao se Bobi.