Priču prenosimo u cijelosti:
“I tako mi nabavimo kozu. Kakva je to radost bila, pogotovo kad se ojarila. Bože dragi, bio je to doživljaj. Nana bi je pomuzla i onda bi svima po komšiluku dali malo mlijeka, tako da sva djeca dobiju. Imali smo baštu, i ona je tu pasla travu. Cijeli komšiluk ju je volio i pazio.
S njom smo dočekali i Ramazan 1993.
Postili smo svaki dan. Jeli smo jako skromno. Sretni smo bili kad možemo napraviti uštipke. Ponekad bi nana napravila kozjeg sira, pa smo imali sirnicu za iftar. A kada dobijemo humanitarnu pomoć, raspodijelimo je s komšijama.
Bio je 14. mart kad se koza ojarila. Na svijet je donijela sedam jarića. Bili smo presretni. Čim bi čuli da vani ne puca išli smo da ih gledamo i hranimo.
U subotu navečer bila je 27. noć, Lejletu-l-Kadr, kad sam sa svekrom otišla na teraviju, u mesdžid koji se nalazio u blizini.
Ujutro smo suprug i ja ustali na sehur. I on ustane…naš sin Mirza…Sjeo je da s nama jede. Toliko je pojeo da je to bilo nevjerovatno.
Bio je to 21. mart, osvanulo lijepo proljetno jutro. Napolju mir i tišina. Oko 8 sati Mirza je s adžom otišao da vidi jariće. Suprug je pripremao kante i kanistere da ide na bunar po vodu. Ja sam po kući nešto zatezala.
Mirza se s nanom vratio u kuću, a svekar i djever su ostali napolju. Istrčao je opet da pita adžu kada će ponovo ići gledati koze. Suprug je sišao niz stepenice, a ja ušla u prizemlje da pripremim još kanistera.
Tačno u 08:25 udarila je granata u ćošak komšijine kuće. Ne znam šta se dešava. Izlazim, trčim, vidim samo prašinu i dim…dozivam Mirza, Mirza, Mirza…ne vidim ništa. Vrištimo suprug i ja…Mirza, Mirza, Mirza….i vidim dijete…vidim ga na stepenicama…leži pored adže. Svekar je ležao pred ulazom…
U trenutku je bilo puno dvorište ljudi. Suprug Senad je čupao kosu i valjao se po ulici od tuge. Poginuli su mu sin i otac, a brat je bio teško ranjen.
Dženaza je bila nakon dva dana, 23. marta.
Koza se nakon toga jarila više puta. Dijelili smo te jariće, tako da smo svi na kraju imali koristi. Jednom dušom smo disali, sav taj komšiluk. Sve što se imalo dijelilo se.
Mirza je volio fudbal. Suprug ga je vodio na sve utakmice. Bio je na posljednjoj utakmici na Koševu, kada su igrali Crvena Zvezda i Sarajevo. Najdraži fudbaler mu je bio Darko Pančev.
Igrao se autića i klikera. Imao je tri najbolja druga; Tarika, Edu i Damira. Bio je poseban, omiljen. U tom svom kratkom životu ostavio je toliko uspomena, ljubavi…
Nakon što je poginuo dolazili su mi njegovi drugovi. Tarik je tada rekao: ‘Kad mene ubiju pokopajte me pored Mirze.’ Djeci, uzrasta 5 godina, bilo je normalno da ih ubiju, kao rat je i moraju te ubiti. Te njegove posljednje večeri, do pred iftar, Mirza i on su se igrali klikera. Bili su u dvorištu do samog mraka, nerazdvojni. Posljednja Mirzina fotografija nastala je za Tarikov rođendan, i ona mi je okačena na zidu.
Neprestano se pitam kako bi Mirzina djeca izgledala. On bi sigurno bio fudbaler.”