Te bezbrižne noći, utonula sam u duboki san. Trgla me je zvonjava telefona i viidim da si ti i ako je prošlo mnogo godina, dovoljno da mi nisi više opsesija. Javljam se i čujem tvoj prepoznatljiv plačni glas koji mi govori da ništa mi ne treba, samo da siđem dole i da me vodiš negdje.
Tako još bunovna navučem nešto i vidim te u kolima. Kažeš mi da me nisi zaboravio i želiš ruke da mi griješ tih hladnih januarskih dana.
Začuđeno sam ušla u auto i ne sanjajući gdje me vodiš. Došli smo do obale mora i naše skromne kuće, koju, smo zajedno pravili kako bi gledali more i i snažne talase koji skoro dolaze do naših staklenih vrata.
Bila sam sretna. Zapravo, doveo si me tu da mi nešto važno saopštiš. Oženio si se? Gledala sam u more i čekala jutro da me vrati mom domu. Nikada nisam molila za šačicu ljubavi, ali ovaj put sam molila da ostane tu kad anđeli zadrijemaju da bude mi drug, samo san na oči lakše da dođe.
Rekla sam mu, hej slušaj kako kiša udara i stat će za dva, tri sata, samo tu budi i ostani. Poželjeh od svega da pobjegnem ali nisam mogla da izustim. Budi fer, mislila sam. I ostani da djelim s tobom ovu posljednju noć jer se nikada više nećemo vidjeti. Tako je i bilo i našoj romansi je došao kraj…