Mili moj, moj skromni, drveni čamac puca polako na sve strane. To je sve što imam i zovem ga srce. Pušta vodu! Možda neistraženo plavetnilo nas treba. Moj čamac ljubavi polako tone, jer kad dođeš mi ti, moja tugo, brže tonem, jer već znam da ćeš otići i opet me ostaviti da tonem.
Zajedno smo plovili godinama i tako ostali zauvijek zagrljeni. Mili, šta nam se dogodilo? Možda se pojavila neka nova dama? Moj drveni čamac bi potonuo kao ti, ona i ja. Sigurno je faca skrivena u gradu, pod tvojoj zaštitom. I vozi se nekom jahtom i besnim kolima, ali nema ona što imam ja. Kažu da je opasna faca. Ja znam, na mom brodiću ćemo se sjajno osjećati ona, ti i ja.
Moja barka tone. Krpim s ljubavlju moj stari čamac da dama ne potone. Idite vašom stazom i sretno vam bilo jer si našao bolju od mene. Možda je, pametnija, možda ima više nego ja. To je tvoja dama i mnogih… Sve si joj stvorio. Zimi sve ima, a šta ćeš kad je zima ledeno hladno, baš kao ona. I šta ćeš na proljeće kad nađe boljeg od tebe? Moj brodić se prevrnuo i talasi neka me nose tamo, gdje se spajaju more i nebo.