Umro je još jedan moj veliki i dragi prijatelj, književnik, prof. dr. Novak Kilibarda.
Profesor, kako sam ga oslovljavao, je najzaslužniji za moje današnje književne korake.
On me je natjerao da iz ladica izvučem rukopise mojih knjige koje sam godinama stidljivo skrivao od javnosti. On me je ohrabrio da te knjige objavim i „natjerao“ da i dalje pišem.
Napisao je recenzije za dvije moje knjige, želeći da me osokoli i na taj način.Profesor Kilibarda je bio iskren i pouzdan prijatelj moje porodice, dobročinitelj, zaštitnički i roditeljski nastrojen prema meni, mojoj supruzi, mojoj djeci.
Naše dugogodišnje prijateljstvo, svakodnevni susreti i druženja dok je Profesor bio šef Misije Crne Gore u Sarajevu, krunisano je mojom knjigom „Kilibarda – Sarajevski dani“, na koju sam ponosan i koja je bila preteča mojih kasnijih knjiga: „Tunjo – Razgovori sa Muhamedom Filipovićem“ i „Sidran“, koja će uskoro biti objavljena.
Moju porodicu je strahovito pogodila vijest o smrti profesora Kilibarde. Utoliko više što smo u ovoj godini izgubili dva naša najveća prijatelja – što je previše, preteško. Ranije je otišao Omer Bašić Dome, moj Sebiljski berberin. Sada ode profesor Kilibarda…
Ostala je velika praznina, golema tuga u mom srcu.
Dragi moj Profesore, počivao u miru. Moje misli će biti uz tebe do kraja mog života. Ponosan sam što sam te imao za prijatelja. Neka ti je večna slava i hvala za sve što si učinio za mene i moju porodicu.