Malo ko, sem njoj najprisnijih ljudi, zna da je prvih godinu dana života provela u Zvečanskoj.
Njeno rođenje, umjesto da bude najsvjetliji trenutak života njenih roditelja, zbog vjerskih razlika, postalo je problem. Naime, njen otac bio je iz Srebrenice. Musliman, iz ugledne muslimanske porodice Selmanagića. Majka Jelena je bila iz popovske porodice Blažića, iz Bratunca. Međa je već bila određena, iako devedesete ni na vidiku nisu bile. Samo njeno začeće već je počelo da biva popriličan problem u takvoj sredini i sa srpske i sa muslimanske strane. Dodatnu “sramotu” stvarala je činjenica da je njen otac bio profesor njenoj mami u Građevinskoj školi. Iako su obje porodice bile stabilne i finansijski moćne, neke stvari se nisu mogle prihvatiti.
Mamu su pritiskali da me da na usvajanje
– Kada se sve objelodanilo, moja mama je hitno prebačena u Beograd kod moje tetke, zato što je tetka bila uvaženi stomatolog, teča joj je bio profesor – doktor na Medicinskom fakultetu, oftalmolog. Međutim, svi su mamu pritiskali da ja idem na usvajanje. I to je najbolniji dio za nju. Ona nije mogla nikakav potez da napravi. Bila je nezaposlena, jako mlada, trudnoća koja nikome nije odgovarala, dijete koje će se roditi neprihvatljivo sa obje strane, pa je mama bila prinuđena da me ostavi u Zvečanskoj – prisjeća se za “Ženu” Aleksandra Mihajlović (54), koja je svoj život, kroz likove, opisala u svom prvom romanu “Zapričavanje, zavaravanje, zavirivanje”.
Da je zaista bila Božji dar, i to onaj namijenjen za velike stvari, označio je i dan njenog rođenja – Božić. Majka Jelena nikad nije pomislila da odustane od svoje bebe zauvijek, i samo njena duša zna kako joj je bilo dok je, bez ičije podrške, pokušavala da nađe način da ponovo uzme svoju kćerku u naručje, a koja joj je iz istog bilo nasilno istrgnuta.
– Preko tetka mama se zapošljava u Pančevu u vodovodu. Tada uzima sobicu, mene uzima iz Zvečanske i krećemo nas dvije neki svoj životni put. Onda se tu pojavljuje i moja tetka, mamina rođena sestra, koja ju je donekle podržavala, moj ujak, koji se okrenuo kad je vidio da je mama vrlo dosljedna u tome da me hoće, ali je moj deda je bio jako ljut, ali me je na kraju i on prihvatio – priča sagovornica, danas profesorica srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji “Uroš Predić” i mama dva odrasla momka – Konstantina (29) i Lukijana (26).
Sa 16 sam krenula pješaka za Sarajevo da upoznam oca
Otac joj je dao prezime, ali uskratio sve drugo. Selmanagići je nikad nisu prihvatili, Blažići su je vaspitavali, ali je u njoj oduvijek tinjala potreba da sebe spozna u cjelosti, a susret sa ocem bio je taj djelić koji nedostaje. A onda je sa 16 odlučila da se poznanstvo sa njim desi bez obzira na svaki ceh.
– Mama je reagovala vrlo burno, mislila je da mi taj susret nije potreban. Bila je uplašena, možda se plašila nekog mog emotivnog loma, možda malo i sebičnost. Na kraju i deda, i svi ostali su me pitali da li mi nešto fali, je l’ u nečemu oskudijevam, pa imam potrebu da upoznam oca. Ja sam uspjela ujaku da objasnim da je taj nedostatak oca jedna psihološka kategorija, onaj elektrin kompleks. I to traganje za ocem je normalna stvar, to ništa nije nauštrb nekoga.
Krenula je pješaka od Pančeva do Beograda ka Sarajevu, želeći da svima dokaže da zaista želi da ga vidi. Kada su shvatili da je vrag odnio šalu i da je njena volja nepokolebljiva, ujak joj je pomogao da stigne do očeve kompanije, gdje se susret i desio.
– Ušla sam u njegovu kancelariju, a on je sedio za jednim velikim konferencijskim stolom. Prišla sam i predstavila se, a on je rekao: “Sanjao sam te”. I bio je to divan jednodnevni razgovor. Nadala sam se da će se to drugačije rasplesti i da ćemo ostvariti neki kontakt. Kraj razgovora je bio divan, emotivan, dirljiv, sjajan, uz veliko obećanje da ćemo da se redovno viđamo i da ćemo biti u kontaktu. Nadala sam se tome, ja sam onaj vječiti optimista koji se nada svemu najljepšem. To piše na “Zapričavanju” – “Veliki sam vjernik, vjerujem u čuda”. Ja sam se, u stvari, nadala čudu. Nažalost, nije bilo tako kako sam se nadala. Oca, tako, prvi i jedini put viđam sa svojih 16 – sjeća se Aleksandra.
Na promociji knjige sam upoznala brata i sestru
Ima dvije polusestre po ocu sa kojima nije u kontaktu, koje ne znaju, ili ne žele da znaju za nju, iako bi Aleksandra jako voljela da ih upozna. Takođe, sa očeve strane, ima brata i sestru po tetki, sa kojima je susret bio kao smišljen i opisan u romanu ili filskom scenariju.
– Nakon što sam izdala svoj prvi roman, otišla sam u Sarajevo i htjela sam da pošto poto to bude jako lijepa i jako velika promocija, jer – Sarajevo je grad koji je večno u mom srcu. Došlo je i mnogo ljudi iz Bratunca i Srebrenice. Počela sam da potpisujem knjige, pogled mi se podigao i ugledala sam čovjeka koji jako liči na mog starijeg sina Konstantina. Prišao mi je i rekao: “Znao sam da ćeš me prepoznati”. A to je bio moj brat od tetke, rođene sestre moga oca, Emir, sa suprugom Lejlom i rođenom sestrom Amrom. Kliknuli smo odmah i danas smo veoma bliski.
Aleksandrin otac je umro 2011. godine. Pokušala je da ga kontaktira i nekoliko godina prije toga, ali taj razgovor pamti kao jedan od mučnijih u svom životu. Kada je saznala da je na samrti, odlučila je da mu pošalje pismo, na koje nije dobila odgovor.
– “Zapričavanje” počinje mojim pismom ocu, zato što sam čula da je teško bolestan i da su mu dani odbrojani. Nadala sam se da postoji ta kosmička ravnoteža i da ćemo se mi najzad vidjeti i da ćemo se najzad, a prošle su mnoge godine, ispričati negdje, i stoga sam mu poslala pismo, želeći, očekivajući, nadajući se susretu, ali nije se desio. Čitajte u knjizi šta je dalje bilo – mistično završava Aleksandra svoju emotivnu životnu ispovijest.
Aleksandra je do sada izdala pet knjiga – 3 romana, jednu knjigu za djecu, zbirku poezije, piše ŽenaBlic.