Ostvario je obimno i nagrađivano djelo u svim grafičkim oblicima, na filmu i u muzici. Autor je 14 animiranih filmova. Imao je 40 samostalnih izložbi (Beograd; Novi Sad; Vranje; Ljubljana; Kopar; Anesi i Orleans, Francuska; Legnica, Poljska; Hirošima, Japan; Seul, Koreja; Poler, Belgija). Bio je saradnik-ilustrator Njujork Tajmsa (New York Times Book Review). Uradio je preko preko dvadeset knjiga, sa originalnim ilustracijama i pričama. Dobio preko sedamdeset domaćih i stranih nagrada. Kao profesor ilustracije i animacije na Fakultetu primjenjenih umjetnosti odškolovao generacije novih umjetnika.
– Moj otac Miloš i majka Ida su grafičari, koji su se upoznali na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Odmah pošto su diplomirali, ja sam se rodio. Rodjen sam 1955. godine. Već sa dve godine mogao sam da uzmem olovku u ruke i da crtam. Nisam umeo da kažem Rastko, pa sam sebe zvao Aka. Taj prvi period mojih dečijih slika, potpisao sam kao Aka. Uradio sam dve velike knjige, koje se zovu „Svaštara“. To su moji radovi počev od 1957, kada sam pravio prve crteže kao Aka, pa sve do danas. Roditelji su me samo pustili. Ja sam ih samo imitirao i polako sve više ulazio u svetove umetnosti. Živeli smo u Nemanjinoj ulici, ja sm kao klinac imao svoj mali radni sto i mnogo vremena sam provodio crtajući. Moji roditelji su od početka šezdesetih voleli da leto provedu na moru, u Bolu na Braču. Sredinom šezdesetih otac je tamo kupio kuću, na poziv Bogdana Kršića koji je tamo imao kuću. On je tamo stalno organizovao zabave. Tamo se pevalo uz gitaru. Svoju prvu gitaru dobio sam od tog društva kad sam bio mali. Tamo se napravila jedna prava mala umetnička kolonija koja je odolevala vremenu. Bilo je tamo i glumaca, režisera, najviše naravno likovnih umetnika. Čitava moja porodica je radila mozaike na kući, pa je ona sama danas jedno umetničko delo. Bol je do kraja osamdesetih bio jedno prelepo mesto, dok nije počeo rat – priča Rasko Ćirić za BosnaInfo.
Za Rasta je ilustracija, grafika, dizajn, oprema knjiga, animacija porodični posao.
– Bogdan Kršić je bio kasnije moj profesor kada sam upisao fakultet primenjenih umetnosti, predavao mi je grafiku i opremu knjiga. Moj otac je tada na istoj školi predavao grafički dizajn, on je i osnovao tu grupu. Ja sam završio taj fakultet i moj brat Vukan ga je završio, obe moje ćerke su ga takodje završile. Zaista smo porodično u tome. Kada sam završio fakultet, deset godina sam bio frilenser, a potom sam i sam postao profesor na istom fakultetu. Predavao sam ilustraciju, a potom sam osnovao i katedru za animaciju. Moja ćerka Iva je sada tamo docent na animaciji. Druga ćerka Manja je zaposlena u firmi koja se bavi kompjuterskim igricama – dodaje Ćirić.
Od malena je bio okružen značajnim umjetnicima.
– Još sedamdesetih dok sam bio u gimnaziji, radio sam ilustracije koje su objavljivane u časopisu „Čik“ čiji je urednik bio Matija Bećković, naš komšija legendarni pesnik. Preko njega sam ja objavljivao svoje karikaturalne crteže često na erotske teme. Voleo sam da crtam takve stvari. Ubrzo je Duško Radović 1973. osnovao časopis „Poletarac“. Zajedno sa ocem i majkom sam uradio puno ilustracija za „Poletarac“. Dosta kasnije me je pozvao urednik „Politikinog zabavnika“, da i za njih radim. Tako da sam ostavio veliki trag u tim dečijim časopisima. Imao sam sreću da od ranog detinjstva i madosti budem u prvoj ligi beogradskih stvaralaca. Saradjivao sam sa Rankom Munitićem, Timotijem Bajfordom, Igorom Kordejem i mnogim drugima – kaže on.
Tvorac kultnih knjiga
Rastko je tvorac kultnih knjiga „Ale i bauci“, „Svojeručni Zoo“, „Priče o Prtku“, „Vilinski šah“ i drugih. Knjiga „Ale i bauci“ je imala fantastičan uspjeh i bila nevjerovatno izreklamirana.
– Tekst o tim čudnim bićima srpske mitologije je napisao istoričar Saša Palavestra. Međutim, pošto je Saša imao ozbiljnu karijeru kao arheolog, koji piše ozbiljne knjige, želeo je da ovu objavi pod pseudonimom A. Peragraš, šargarepa naopačke. Zbog toga su svi posle mislili da sam ja pisao tu knjigu, jer su znali da su moji crteži. Moja prva knjiga „Bolske fjabe i gočice“ su zapravo slična stvorenja, fantastična bića mitologije Bola na Braču. Prva knjiga koju sam ilustrovao bila je knjiga pesama Desanke Maksimović „Ne ostavljaj me nikad samu“ – priča Rastko.
Prvi animirani film radio je na Balaševićevu muziku.
– Čim sam diplomirao počeo sam da radim i animirane filmove. Prvi rad mi je bio „Odlazi cirkus“ po pesmi Đođa Balaševića. Trebalo mi je tada skoro godinu dana da uradim šest minuta filma, zapravo spota. Posle sam te animacije pretvorio u zootrope, i napravio samostalnu izložbu. Balašević je tada bio u vojsci u Požarevcu, kada je izašao otprilike ja sam završio film. Bio je oduševljen. Čak nije hteo da uzme novac kada je taj film dobio nekakvu premiju vojvodjanskog siza kulture. Rekao je da sve pare idu meni za toliki trud. Bio je više od džentlmena. Film „Tango regtajm“ radio sam posle toga, na moju muziku. I posle još dosta toga, sve do poslednjeg „Svetlosti i senke“ – kaže on.
Muzikom se bavi čitavog života
– Godine 69 sam dobio prvu gitaru, akorde me učio Bogdan Kršić. Deset godine kasnije sam napravio sam svoju gitaru koju sam posebno ukrasio. Ujak me je učio da sviram klavir. Imao sam sveske gde sam pisao tekstove stranih pesama i akorde. Svirao sam na stotine pesama na žurkama i plažama, a naročito sam voleo osim „Bitlsa“, složene kompozicije kakve su pravili grupe „Dženezis“ ili „Jes“. Od domaćih sam voleo „Korni grupu“. Lake pesme za sviranje me nisu zanimale. Zanimljivo je da sam „Bitlse“ počeo da slušam tek posle Makartnijeve solo ploče – objašnjava Rastko.
„Rubber Soul Project“ je obilježio jedno vrijeme. Bend koji je Rastko predvodio snimio je dvije ploče sa pjesmama, koje su napravljene potpuno u maniru Bitlsa. Rastkov vokal čudesno liči na Lenonov i Makartnijev.
– Ideja je bila da se snime pesme, koje ne postoje u opusu liverpulskih beba, a za koje postoji legenda da su ih nekada snimili. Projekat je nastao u momentu kada Rastko upoznaje našeg proslavljenog književnika i prevodioca Gorana Skrobonju. Slučajno sam 1993 upoznao Gorana na službenom putu u grčku. Bilo je to vreme snkcija. Bio je neki privredni sajam, pa smo delili sobu. Ja sam zapevušio neku pesmu Bitlsa, kad mi je on dodao drugi glas i priključio se. Odmah sam video da smo na istoj talasnoj dužini. Obojca smo bili zaista jako dobri poznavaoci svega u vezi „Bitlsa“. Ispričao sam mu ideju da se urade nepostojeće pesme. Na albumu „Rubber soul“ Bitlsa ne postoji ta pesma, iako su je oni snimili. Razmišljao sam kako bi mogla da izgleda ta pesma koja ne postoji. Dogovorili smo se da on pokuša da napiše tekst. On se posle tuširao u kupatilu i počeo je da peva taj tekst. Ima ta scena u filmu o projektu koji je uradio Dinko Tucaković. Ja sam napravio muziku i delovalo je fantastično. U to vreme sam slučajno upoznao multiinstrumentalistu Nebeta, a on me upoznao sa Miroslavom Cvetkovićm Cveletom i Čedom Macurom. Bend je praktično bio sklopljen. Sve se samo odmotavalo, kao da je samo nastajalo. Goran je nastavio da piše nedostajuće tekstove pesama. Ja bih odmah radio muziku. Pre svega bi se dogovorili koji ćemo naslov da odaberemo od dvestotinak pesama za koje se tvrdi da su ih Bitlsi radili, ali da nisu snimljene. Ima jedna knjiga sa diskografijom nesnimljenih numera Bitlsa gde su navedene sve te pesme. Tako je nastao naš projekat koji je imao dosta uspeha. Izdat je dve godine kasnije – priča Rastko.
Mnogo godina kasnije za projekat se zainteresovao čuveni strip crtač Igor Kordej.
– Ja i Goran smo u tom periodu uradili još četrnaest pesama za nastavak projekta, jer smo priželjkivali uspeh. Želeli smo da sviramo koncerte, pa čak i da promovišemo sve to u inostranstvu. Mislili smo da će prvi album dobro da se proda, da od tih para snimimo drugi. Dinko je snimio dokumentarni film 2004 godine. Film je bogat medijski, ima tu osim izjava i puno vizuelno zanimljivih stvari. Pravili smo svoje table u prirodnoj veličini, kao naše dvojnike. Dvadeset godina kasnije snimili smo drugi album. Godine 2012 sam upoznao Kordeja. Jedan dan mi je samo zazvonio na vrata. Pojavio se ogroman ćelavi tip, a ja sam ga znao ranije kao mršavog dugokosog. On je rekao da je veliki obožavalac projekta Raber Soul, te da želi da bude producent novog albuma. On je uložio njegov lični novac i napravili smo novi album. Konačno je sve to zajedno izdato kao luksuzni set boks „Rubber Soul Project“ , sa dva CDa sa muzikom, DVD filmom Dinka Tucakovića, knjižicom u kojoj je istoimena fanstastična priča Gorana Skrobonje, te na kraju knjižica o samom projektu. Igor je svojim ilustracijama posebno ukrasio to izdanje. Konačno smo prošle godine za sav taj trud dobili nagradu „Global Music Award“. Poslali smo naravno Makartniju sve to da čuje i vidi. Neko iz njegovog menadžmenta je odgovorio da Makartni smatra da je to vrlo interesantno i da treba podržati muzičare iz našeg područja. Znam da je ploča stigla do producenta Bitlsa Džordža Martina, koji nam se u znak zahvalnosti potpisao – priča Rastko.
Novi album
Novi album koji je Rastko uradio je solo ploča „Tropical Breakfast“.
– Putovao sam u Australiju par puta i moje utiske sa tog putovanja pretočio sam u pesme. Ja sam autor tekstova pesama takodje. Na čudan način je album povezan sa „Rubber Soul projectom“. Bio sam pozvan na Novi Zeland, da na medijskom festivalu predstavim baš album posvećen Bitlsima. Mislio sam da potom svratim u Australiju kod jedne moje stare drugarice. Učinio sam to i prosto se desila inspiracija. Tada sam se našao u pravom tropskom raju. Uhvatila me je neka nostalgija za mladošću. Iznenadila me je energija koja me je naterala da napravim tih dvanaest pesama – kaže Ćirić.
Rijetko ko zna da je Rastko Ćirić uradio kratki film i poster plakat za izabrana djela Huga Prata o „Kortu Maltezeu“. Film se zove „Korto u Beogradu“, a na njemu legendarni mornar stoji ispod statue pobjednika na Kalemegdanu i gleda u pravcu rijeke, dok su okolo palme kao u nekom tropskom snu.
– Jeste to je tada izdala „Komuna“ i oni su me zamolili da napravim promo materijal za strip izdanje. Za te stripove sam napravio i svoj originalni font. Oni su ga iskoristili za tekstualnu opremu stripova.. Postoje dva plakata, jedan na Kalemegdanu, i drugi gde Korto stoji na platou ispred Narodnog muzeja. Drago mi je da sam Korta doveo i u Beograd – kaže na kraju Rasko Ćirić za BosnaInfo