Dario Džamonja umro je po treći put 15. oktobra 2001., u Sarajevu.(Sarajevo, 18. januar 1955 Sarajevo, 15. oktobar 2001).
Tako je o svom rodnom gradu pisao veliki bosanskohercegovački pripovjedač, jedinstveni pisac, pripovjedač, novinar i kolumnista Dario Džamonja. U njegovim pričama oslikan je duh Sarajeva.
U čast njemu, velikom i neponovljivom u svojoj jednostavnosti, jedan njegov tekst prenosimo u nastavku:
“Evo me, opet, u Crownpointu, Indiana. Prije sedam dana sam stigao iz Dodgevilla, Winsoncin: moja američka žena mi nije dopustila ni da se oprostim, da poljubim svoju kćerku Vesnu. “Tebi je preče tvoje Sarajevo od vlastite kćerke…”, kaže ona, a ja joj šutnjom odgovaram da mi je sve preče od nje, a ne od moje kćerke.
Moja bosanska žena me vodi na autobus; u toku vožnje joj kažem: “Ja sam, Dijana, napravio dvije greške u životu – prva je bila kad sam tebe oženio, a druga kad sam se rastavio od tebe.” Ona mi šutnjom odgovara: “Daj, bogati, ne seri.”
Na aerodrom, u Chicago, vozi me moj gazda Nick (protekle nedjelje smo popili toliko da bi to bilo teško i preplivati), jer hoće da bude siguran da sam se ukrcao na avion, sa “one-way” kartom. Kao što to već biva u životu, razmjenjujemo adrese na koje nikad nećemo pisati i telefonske brojeve koje nikada nećemo nazvati. Plače moj prijatelj Branko, plače Marija, njegova žena, a ja se pravim tvrd i hrabar, mada mi srce tuče kao u kunića… Na šalteru predajem svoj “ljiljan-pasoš”, a koka ga zagleda, pa zove kolegicu: “Vildana, there is someone from Bosnia, too.” Rukujem se s Vildanom, koja je Sarajka, koja mi želi sretan put i ja sve to tumačim dobrim znakom.
Kompanija s kojom letim je Kuwait Airlines. K’o zadnja budala, pitam stjuardesu da mi donese pivo, a ona kaže da je alkohol zabranjen na avionu, što opet tumačim dobrim znakom, jer valja mi se istrijezniti, izbistriti, očistiti, provesti par dana s majkom u Amsterdamu, isplakati sve suze koje me guše, udahnuti duboko i krenuti dalje…
Pored mene sjedi simpatičan Crnac, Jake, kojem je to prvi put da putuje u Evropu; ja blebećem k’o baba – Amsterdam je čudo: od jeftine pive do jeftine marihuane, od najbolje hrane do najbolje pičke, od Rembrantovog trga do Crvenog kvarta, od Carskog muzeja do Van Gogove galerije; dajem mu savjet gdje da nadje najbolje i najjeftinije prenoćište – na brodovima koji su usidreni, a koji, preko noći, isplovljavaju u medjunarodne vode, pa tako izbjegavaju plaćanje takse državi i gradu… Trućam, trućam, a i ne primjećujem da je Jake stavio slušalice na uši i da vozi nekakav stupidni film na mini-televizoru ugradjenom u sjedište ispred. Ali, jebe se meni: ja nastavljam, jer ne pričam ja to njemu, već da sakrijem strah, da se operem od osjećaja krivice, jer, ipak, ja sam svoje dvoje djece ostavio TAMO i možda ih više nikad neću vidjeti…
Sa istim ponosom i sigurnošću s kakvim sam izvadio svoje “ljiljane” na čikaškom aerodromu to radim i u Amsterdamu, ali ovaj put nema ni Vildane ni nikoga da mi zažele sretan put, a kamoli sretan dolazak. Ima samo da me dvojica policajaca s heklerima odvajaju u stranu, pitaju me koliko imam para, traže mi američke dokumente (koje pokazujem), pitaju me da li govorim engleski (na šta mi dodje da im kažem: “Jok, vi govorite!”), sva potrebna i nepotrebna pitanja:
“Moja majka, koja je holandska državljanka, koja živi već trideset godina u Amsterdamu, čeka me na Terminalu…
“Jeste li znali da vam treba viza za Holandiju?”
“Ovo mi je petnaesti put da sam u Holandiji – do sada mi nije trebala, a vjerujem da bih bio i morao biti upozoren od američke turističke agencije, koja mi je prodala karte za ovaj let, da je to neophodno…”
Dopuste pederi mojoj majci da me vidi na pola sata prije nego što će me zatvoriti (uzeti mi pasoš i avionske karte) u neku vrstu bajbokane, objasniti mi da sam ja neželjena osoba, da sam šupak i smrad, da je njima pun kurac ovakvih kakav sam ja, da mi ne bi uzeli ni oraha iz ruke, da im se čak gadi da me i svojim električnim pendrecima dodirnu… Ja kažem: “De, sreće ti, skrati to! Znam ja bolje od vas da sam Bosanac.”
”, pisao je Dario Džamonja.