Jezivi masakri koji su se desili u osnovnoj školi u Beogradu, kada je maloljetnik K. K. pobio drugarice i drugare, nastavnicu i zaštitara, a mnogu djecu ranio, te u Mladenovcu, takođe u Srbiji, kada je sin vojnog lica Uroš B. iz automatske puške ubio osam ljudi, a 14 ranio, zaprepastili su, preplašili čitav region i, nadasve, kod svakog normalnog čovjeka izazvali neopisivu empatiju i tugu.
Šta je povod ovim stravičnim pokoljima? Ko je kriv, pitali smo Darka Trifunovića, direktora beogradskog Instituta za nacionalnu i međunarodnu bezbjednost.
“Sve ove mere koje je Vlada Srbije preporučila odnose se na posledicu, ali niko se ovde nije bavio uzrokom. Niko se nije bavio motivom, odakle tim mladim ljudima da krenu u tu vrstu nasilja. Ako analizirate odakle motiv, onda morate da pođete od toga čemu smo mi godinama bili ovde izloženi”.
Čemu?
“Pričamo o nekoliko ključnih stvari koje su dovele do ovoga. Pod jedan, nama su godinama neke nevladine organizacije finansirane od američke ambasade uticale na to da donosimo zakone i propise o pravima deteta koje nikakve veze nemaju s našom kulurom, čak s kulturom Balkana, tradicijom i svim ostalim i detetu su tu data sva prava, ali je uskraćena mogućnost da dete ima obavezu, da dete ima i osećaj o posledici, jer kako dete može da ima osećaj, sama reč kaže dete. I vi ste tim propisima doveli roditelja u poziciju da mu dete u kući kaže: ‘Evo ja, tata, neću ovo da radim, ne možeš mi ništa, uzeću telefon’. Čak ima telefon na koji dete može da prijavi oca ili majku ako ga je ćušnulo ili bilo šta drugo uradilo.”
S druge strane, ističe Trifunović, roditeljima je ostavljena mogućnost da prijave dijete nekom centru, psihologu itd.
“Sad zamislite koji bi roditelj prijavio svoje dete i na taj način mu otvorio dosje i tako mu zapečatio zapravo budućnost. Znači, roditelji su takvim propisima, nakaradnim, koji nemaju nikakve veze s našom kulturom i tradicijom doveli do toga da roditelj u kući nema maltene nikakav autoritet. To se reflektovalo po školama s jedne strane, s druge, mi smo dozvolili da u naša školska dvorišta uđu strane službe. Pogledajte šta rade u Srbiji, recimo, pripadnici Enota i Wagnera. Trenirali su srpsku decu kao što su u Federaciji mudžahedini, džihadisti trenirali, ponoviću, našu muslimansku decu po džihadskim kampovima i gde su ta deca završavala? Po slikama, deca se treniraju upotrebom automatskog oružja, eksploziva i svega ostalog. Kao što sam već rekao, zakonska regulativa je nakaradna, prepuštena su školska dvorišta raznim uzorima, dato je da se razne službe igraju s našom decom i, ono što je nagore, pogledajte uticaj medija s nacionalnim frekvencijama gde se zapravo reflektuje kultura nasilja, gde su zapravo dokazani, osuđeni ratni zločinci glavne zvezde tih medija i, naravno, imate društvene mreže, niko ovde nije za kontrolu. Treba da postoji neki stepen razumevanja i sagledavanja šta se dešava na tim mrežama. I neka vrsta korekcije. Srbija je danas došla u poziciju da javno objavi da će zabraniti dark net. Pa šta je trebalo da se desi? Da se izgube ovoliki životi?”
Situacija je opasna
Tehnologija, odnosno društvene mreže su opasne, pitamo Trifunovića da li su opasnije nego što mislimo.
“Tako je. Situacija je mnogo opasnija i preti da se prelije po celom regionu, jer su deca povezana, ona igraju igrice, dopisuju se preko tih igrica, preko Counter-Strikea i ostalih pucačina. Pogledajte, ovaj dečko koji je ubio ovih osmoro u školi, on je zamislio da je u nekoj igrici i celu noć on ima podršku vršnjaka: ‘To, care’, ‘8:0’ itd. I već jutros dete pukovnika koje je uzelo automatsku pušku i puca iz vozila u pokretu. Analizirajte društvene mreže, ta deca koja podržavaju ovo dete znaju da su krivično neodgovorna. Znaju da im niko ništa ne može.”
Kako je došlo do toga?
“Ne postoji empatija, ne postoji osećaj za odgovornost, ne postoji osećaj da imaš obavezu. Ne, imaš prava. Ko nam je doneo taj koncept? Moramo da analiziramo isto tako kako se okrećemo i govorimo šta je to sa Istoka stiglo ovde, ‘ajte da analiziramo šta je stiglo i sa Zapada. Vidite, ja ovo kad kažem, ovo sad šta sam vam rekao, naši građani BiH, RS-a, kad pomenem da ruski zlikovci treniraju srpsku decu, onda sam plaćenik, izdajnik, oko bi mi iz glave izvadili. A kad sam to govorio principijelno da je neko trenirao i našu muslimanski decu u kampovima, pa odakle se pojavio Sulejman Talović? Mi moramo prvo da se dogovorimo da li smo principijelni, da li smo profesionalci ili nismo. I da li možemo konačno da shvatimo da živimo na ovim prostorima zajedno, da nas pogađaju iste stvari. Ja sam to razumeo s kolegom iz Federacije, gospodinom Sandijem Dizdarevićem. Apsolutno smo se razumeli šta su prioriteti, od terorizma, organizovanog kriminala i apsolutno nas ne interesuje ko je kakve nacionalnosti i ko je kakve vere. To je privatna stvar.
Djeca dolaze u kontakt s raznim temama, naročito su opasni sadržaji lako dostupni i nerijetko ostvareni u praksi. Pitamo bezbjednjaka kako obezbijediti siguran ambijent za djecu, a i odrasle.
“Mi smo zapustili decu. Ponavljam, moramo hitno da donesemo set zakona. To što su nama doneli sa Zapada, to nije za nas.Analizirajte samo nastavne sadržaje kroz koje deca prolaze. Analizirajte sadržaj s kojim se susreću iz dana u dan preko televizije, analizirajte mnoge stvari, shvatićete da deca nisu ništa drugo nego refleksija nas i našeg društva. Mi smo stvorili ambijent, mi smo stvorili motivaciju da ona ovo rade i šta sad? Ko je odgovoran, ‘ajde da stavimo prst na čelo.Kod nas od jutros ne prestaju, na jednoj od televizija s nacionalnom frekvencijom Marić (Milomir, op. a) dovodi osuđenog ratnog zločinca da on komentariše događaje. Dokle više to?”
Srbija je prva država u Evropi u kojoj se ovo desilo. Recimo, i u BiH je odjednom mladić (2005) Ajdin Zulić na društvenim mrežama zaprijetio kako će počiniti masakr u Ekonomskoj školi u Bihaću, pa je uhapšen. Na ovim prostorima, a i šire, ovakvo što je dosad bilo nezamislivo.
“Ovo je jedinstven događaj. Ali, kako neko ne poveže da je Srbija jedina država čija većinska populacija podržava neviđene ratne zločine i agresiju Ruske Federacije u Ukrajini i ukrajinski narod naziva fašistima. I to se plasira kroz medije s nacionalnom frekvencijom. Hoće li neko da stane na put i tome? Je li to izvor nasilja i mogućnosti da gospodinu Putinu niko ne može ništa? Možda im je on idol? Nisam siguran da su deci Novak Đoković, Nikola Tesla, Vuk Karadžić, Ivo Andrić… idoli. Nismo videli da se deca ugledaju na takve i da se zapravo radi s pozitivnim primerima.”
Pa recimo iz nekog bunta ili sl. ugledaju se na najgore…
“A zašto? Znate zbog čega? Zato što deca ostaje nezaštićena u okviru škola. Šta se dešava? Vi šaljete dete gde vam je svaki sedmi dečak, maltene devojčica nakodiler, a gde su narkotici, tu je i oružje. Tu je i nasilje, tu je i prostitucija.I kada jedno dete dođe u takvu sredinu, šta ono traži? Ono traži vršnjake koji će ga zaštititi, a ti vršnjaci su organizovani.”
Navijači s motornim testerama
A ko su ti vršnjaci?
“Oni dolaze s tribina. Pogledajte na šta liče utakmice. Pa zar ne bi bio dan da se slavi da, recimo, igra Željo iz Sarajeva protiv Zvezde, da to bude fešta, događaj, da ljudi idu s kokicama i vode decu itd. Vi sada na takvu utakmicu ne možete da odete jer tzv. navijači idu s motornim testerama i naoružani do zuba.”
Šta rade političari u vezi s tim? Nije li njihov posao da rade na tome, zanima nas.
“To je ta politička neodgovornost. Upravo kad političari koji su prethodno obavljali šta – ništa, nemaju nikakvu struku, krenu da se bave strukom, vidite dokle dođemo. A političar je tu zato što ima podršku tih navijačkih grupa, jer se plaši njih da sutra ne izađu na ulicu i ne skinu ga s vlasti. I onda dođemo u začarani trougao organizovanog kriminala gde nam je celo društvo paralisano. Da li je normalno da jedan vlasnik medija, kao što su Pečat, Večernje novosti Vučelić, da je on predsjednik SK Partizan u kome su nađeni narkotici, i Velja Nevolja, čitava ona organizovana kriminalna grupa koja je sekla, palila, reciklirala ljude, a da njega niko i ne sasluša.”
O čemu se onda zapravo radi?
“O tome se radi, što on kao vlasnik nekoliko medija, koji su izrazito proruski, pokriva koga? Imamo ozbiljan problem u Srbiji koji se gura pod tepih i taj problem preti da ugrozi čitav region.”
Nikome u cijelom regionu nije u interesu da napravi normalno, sigurno okruženje za nas i našu djecu, zato mladi odlaze, a djeca su nazaštićena.“Odmah da vam kažem, mi smo krivi za to.”