Posjetili smo ovo naučno društvo, kojem je cilj da promoviše nauku o bezbjednosti. A o samom INIS-u upoznao nas je Nemanja Ilić, generalni sekretar Instituta, te istakao:
“Institut u ovom trenutku ima više od 120 članova, eminentnih stručnjaka različitih profila iz više od 35 zemalja sveta koji integrišu svoje kompetencije u vidu znanja, stavova, veština i iskustva na relaciji koordiniranja iz sledećih oblasti: bezbednost, teorija sukoba i geopolitika, obaveštajne i kotraobaveštajne službe, hibridni rat, radikalizacija i deradikalizacija, nuklearna bezbednost, kritična infrastruktura, sajber-bezbednost (duboka pretraga interneta), softver za detekciju objekata i lica, softver za sigurnu komunikaciju itd“ .
U organizaciji Instituta do sada je tradicionalno organizovano više naučnih konferencija/simpozijuma s ciljem promocije nauke o bezbjednosti.
“Poseban akcenat je na Security Science Journalu, međunarodnom recenziranom, interdisciplinarnom i multidisciplinarnom časopisu otvorenog pristupa koji izdaju INIS, Institut Evropa – Univerzitet Bar-Ilan iz Izraela, Istraživački institut za evropske, američke studije – Riaes iz Grčke i Udruženje ‘Sveti Đorđe’ – Nacionalna bezbednost i budućnost iz Hrvatske”, priča nam gensek Ilić te dodaje da je časopis prvi ove vrste u svijetu s ciljem da dokaže da je bezbjednost nauka sa svojim opštim i specifičnim metodama te teorijama na kojima se zasniva nauka o bezbjednosti. Tokom ove godine, časopis je dobio važnu Erihplus indeksaciju.
Šta je to, ustvari, bezbjednost?
Laički, svi znamo šta je bezbjednost. Ili barem mislimo da znamo. Jedan od razloga zašto smo posjetili Institut jeste i da se upoznamo s tim šta je to, ustvari, bezbjednost te šta označava kao izraz, a šta kao sadržaj.
Šta podrazumijeva, šta obuhvata… te koliko (ne) znamo o tome, objasnio nam je prof. dr. Darko Trifunović, direktor INIS-a.
„Pokazalo se u praksi, ali i u teoriji da veliki broj ljudi koji je angažovan u sektoru bezbednosti zapravo ne zna šta je bezbednost. Ono što je još gore, većina njih radi i studije procene bezbednosnih rizika koje su zakonski obavezujuće, pa se opravdano postavilo pitanje na osnovu kojih metoda ili metolologije oni to rade ako metode koje koriste nisu metode nauke o bezbednosti, što otvara onda novo pitanje funkcionisanja čitavog sistema bezbednosti.
Jer ako se ne zna šta je to bezbednost, kako će neko onda i obavljati funkciju jednog od aktera sistema nacionalne bezbednosti? Drugim rečima, bezbednost ne može da se tumači u nekom širem kontekstu i bezbednost treba odvojiti od sledeće kategorije – sigurnost. Isto tako, i u engleskom jeziku postoje security and safety i ove dve reči označavaju dva različita pojma. Recimo, bezbednost se odnosi na delo čoveka i prirode, a sigurnost na sve tehničko-tehnološke protokole, recimo kad je u pitanju nuklearno postrojenje, sigurnost se odnosi na proces fisije, fuzije, na tehničke karakteristike tog objekta, a bezbednost se odnosi na delo čoveka, a to su sabotaže, terorizam… i, naravno, dela prirode, kao što su prirodne nepogode“, govori nam Trifunović te objašnjava da se, drugim riječima, bezbjednost sagledava u onom užem smislu, jer u onom suprotnom, sve bi bilo bezbjednost oko nas.
Pojašnjava nam i definiciju bezbjednosti:
„Etimološki gledano, sama reč bezbednost označava određeno stanje – bez straha, sigurno, bezbedno. Ali i kada se izvrši analiza značenja reči bezbednost na više jezika npr. bitahon na hebrejskom, securitas na latinskom, security na engleskom, asfalija na grčkom… Sve te reči označavaju stanje. Kakvo stanje? Sad dolazimo i do definicije – bezbednost je stanje u kojem se nalazi država kao uređeno društvo, jer država jeste uređeno društvo i to ne bilo kakavo stanje, nego ono stanje u kome država normalno funkcioniše, ali se i razvija”.
Navodi da na to stanje utiču unutrašnji i spoljašnji faktori rizika te da je zato bezbjednost kao nauka utemeljena u velikim teorijama, prije svega u teoriji države, u teoriji prava, konflikata, multisloženih sistema, katastrofe, teoriji igara na sreću te potcrtava:
„Vidi se da su polovina ovih teorija društvene, a polovina pripada prirodnim naukama. Zašto teorija katastrofe, jer teorija katastrofe je fizička teorija, ona prepoznaje unutrašnje i spoljašnje faktore rizika koji ugrožavaju bezbednost“.
Objašnjava da je bezbjednost nauka zato što ima opšte metode koje dolaze iz društvenih nauka i posebne metode i tehnike.
Zašto posebne tehnike?
„Pa samo u bezbednosti koriste se posebne tehnike praćenja, prisluškivanja, snimanja i sve su one naučno utemeljene zasnovane na vrhunskim naučnim dostignućima iz te oblasti… Sve ove tehnike koje su na osnovu zakona, tj. odlukom suda ili tužilaštva mogu primeniti u procesu pribavljanja dokaza. Međutim, posebne metode nauke o bezbednosti su metode koje se odnose na prikupljanje podataka, obradu, procesuiranje, ali i metode koje se odnose na analizu i, ono što je najvažnije, na metode predikcija“, kaže Trifunović te napominje da su tu kao institut možda otišli najdalje, jer uveliko rade s jednom od metoda koja se može primijeniti i kod prikupljanja, ali i kod analize podataka, a to je metoda hibridnog algoritma koji se koristi u dubinskoj pretrazi interneta.
“U svemu nam neizmjerno pomažu kolege i koleginice sa Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, jednog od najboljih fakulteta na Univerzitetu. Prema tome, vidi se zašto je i kako bezbednost nauka. I jedna je nauka, jer ne može biti u množini, ne postoje nauke bezbednosti. I ta jedna ima svoje subdiscipline. One se odnose upravo na aktere sistema bezbednosti, one činioce koji čine sistem bezbednosti i obrađuju polje njihovog angažovanja.
Akteri sistema bezbednosti su vojska, vojne službe, policija, policijske (eventualno) službe, službe bezbednosti, naravno, i u određenim situacijama i građani, određene institucije koje smo mi nekada imali, to je sistem civilne odbrane itd. Prema tome, postoje 72 nauke i naučne discipline i jasno je da je u nekom narednom periodu otvoreno kako definisati upravo ove oblasti aktera sistema bezbednosti kao subdiscipline, znači discipline same nauke o bezbednosti. To je ono što je ključno“, jasan je direktor.
Kaže da su, kada se postavi pitanje nekome ko je general, pukovnik…, odnosno onim ljudima koji učestvuju kao akteri sistema nacionalne bezbjednosti, primijetili da oni zapravo ne znaju šta je bezbjednost, kakva je to nauka, a još manje koje su subdiscipline te nastavlja:
„U Beogradu npr. na Vojnoj akademiji pokušavaju da proglase neke vojne nauke (strategiju i taktiku). Njihov naziv je ‘vojna akademija’, a ne ‘vojni fakultet’. Iz naziva se vidi da se u toj instituciji izučavaju vojne veštine, jer se na akademijama po pravilu izučavaju veštine. Pa su u međuvremenu osnovali i Univerzitet odbrane, odlukom Vlade koja je nezakonita, jer po Zakonu o univerzitetu, član 3 izričito definiše da univerzitet čine najmanje tri fakulteta. Univerzitet odbrane ima dva u svom sastavu.
U Banjaluci postoji Fakultet bezbjednosnih nauka. Bezbednost je jedna, kao što se vidi iz definicije, ne postoje nauke bezbednosti u množini“.
A šta vještina podrazumijeva?
„Da si osposobljen da primenjuješ brojne nauke kako bi mogao da primeniš veštinu. Iz tog osnovnog nepoznavanja materije gradiva dolazi do greške u edukaciji koja pravi drugu. Recimo, kad smo kod Vojne akademije u Beogradu, postavlja se pitanje da li ona želi da školuje oficire, vojnike, osposobljene strukom i veštinom ili vojne naučnike? Jasno je da svima treba oficir koji vlada vojnim veštinama zasnovanim na primeni brojnih nauka i naučnih disciplina“.
Prema tome, dodaje, vidi se da postoji ogroman nesklad između teorije i prakse te da oni u teoriji jako malo znaju šta je to praksa:
„Zato trebamo da se ugledamo na one države koje su naših gabarita, a koje su u svetu vodeće ili elitističke kad su u pitanju bezbednost i nauka o bezbednosti, a to je, recimo, Izrael. Kod njih ne možeš biti profesor da predaješ bezbednost ako nemaš bar deset godina praktičnog iskustva, pa da u tih deset godina stekneš određenu teorijsku potkovanost doktoratom itd, da bi mogao da razumeš pojave, da bi mogao fenomenološki da obrađuješ sve one rizike unutrašnje i spoljašnje koji mogu da utiču na bezbednost“.
A zašto je to bitno? „Zato što svaka institucija koja je akter sistema nacionalne bezbednosti treba da, između ostalog, informiše one koji donose odluke i zakone, da ih upozna sa pojavnim oblicima ugrožavanja kako bi se rad institucija u sprečavanju pomenutih rizika zakonski regulisao. Ali, ako oni koji donose odluke i oni koji donose zakone ne znaju šta su to bezbednosni rizici, unutrašnji i spoljašnji, kad će da uključe i koju instituciju da bi se rešio taj rizik?
Svaka država na određen rizik reaguje institucijom ili, ako je potrebno, institucijama. Ako su one paralisane, onda tu nastaje problem. Vrlo često se u državama u tranziciji usled delovanja političke mafije, mreže trnansnacionalnog organizovanog kriminala, terorizma, stranih službi itd. upravo želi paralisati sistem nacionalne bezbednosti jer se onda država i nacionalni resursi preuzimaju, a građani stavljaju na sopstvenu štetu u funkciju elita i interesa, cijeni prof. dr. Darko Trifunović.