No, ponekad se teško osloboditi stvarnosti koja nas okružuje.
Kao i svako jutro, pred samim ulazom sretnem komšiju Salku koji me onako, usput, upita za zdravlje i ne sačekavši odgovor iz kojeg bi saznao da li sam dobro ili ne izbaci ko iz topa:
-Imaš li jednu marku da kupim hljeb!
Znam kako je kad se nema i bez puno razmšljanja tutnem mu u ruku nekoliko maraka.
-Ne moram danas popiti dva pića, pomislih u sebi, dok se on žurno udaljavao od mene trčeći za jednim drugim komšijom.
Zasigurno se i njemu požalio da nema šta jesti. Tako on čini već godinama iako kažu da ima lična primanja iz dva izvora. Penziju koju je naslijedio od oca i svoja primanja po osnovu invalidnosti.
Malo dalje primjetih jednu stariju ženu. Sažaljivo je govorila:
-Pomozi sine. Imam dijete koje ide na dijalizu. Nemam novaca ni za autobus a kamo li da mu obezbijedim posebno vozilo koje će ga voziti do bolnice i natrag.
Svakome se može ovako nešto desiti. Treba pomoći koliko se može i bez razmišljanja dam joj nešto novca. Uz put se ponudim da joj dijete, s vremena na vrijeme, svojim autom, odvezem i vratim sa dijalize. Zamolim je da mi dostavi malo više podataka o njemu i njegovoj bolesti kako bih u novinama, sa kojima sarađujem, pokrenuo kampanju za prikupljanje novčanih sredstava potrebnih za transplataciju bubrega te da ga na taj način spasimo muke. Nikada mi se više nije javila. Kasnije sam saznao da ona uopšte nema djece.
-Izvini pijatelju, prilazeći govori jedan mladić. Možeš li mi pomoći da kupim autobusku kartu. Iz Zenice sam. Došao sam da vidim ima li u industrijskom kompleksu u Vogošći kakvog posla. Niko mi u porodici ne radi. Nemam se sa čim kući vratiti. Trznem se za džep i dam mu onoliko koliko mu je bilo potrebno zaprijevoz i nešto malo više da može kupiti što god od hrane.
-On već danima traži novac za kartu a nikamo ne putuje, dobaci mi jedan od prolaznika. Znam desetak ljudi koji su mu tako dali novac a on nije iz Zenice. Stanuje tu na Kobiljoj Glavi.
-Imaš li marku da kupim lijek, izleti pred mene jedan klinac pokazujući nekakav ljekarski recept. Bez razmišljanja dam mu traženi novac.
-Imaš li dvije marke da popijem kafu, reče jedan profesor koji svakog dana, elegantno odjeven, sa šeširom ala „Al Kapone“ zasreće ljude tražeći novac.
-E kad je za kafu evo pa nek ide sve do vraga.
Stigoh do trafike. Jedva u džepu pronađoh neku marku za novine.
-Hajde na jednu razgovorušu, dobaci mi iz ljetnje bašte jedan od prijatelja kada sam se vraćao kući.
-Drugi put, rekoh. Sramota me da sjednem sa njim, da mi on plaća kafu jer sam u džepu ostao bez prebijene pare. Kako ću svratiti na kafu a da i ja ne budem imao mogućnosti da nazovem bar jednu turu.
-Ma pusti ga. Vidiš da je stipsa, progovor profesor koji je do njega sjedio za drugim stolom ispijajući kafu kupljenu za novac koji sam mu ja dao.
Dok sam polazio pored bašte vidio sam da u njoj sjede i moj komšija Salko, momak koji je tražionovac za kartu do Zenice, žena koja je tražila novac za dijalizu svog djeteta, klinac koji je tražio novac za lijek…
-Uistinu sam pravi stipsa, pomislih u sebi. Za kafu imaju oni koji traže a nemaš ti koji si im davao sadaku.