Drva za svaki slučaj

    A razloga za zebnju, ruku na srce, ne nedostaje.

   Jer građani Vogošće već godinama žive u svojevrsnom grijno-energetskom „deja vuu“. Svake jeseni ponavlja se gotovo ista priča: šta je sa mazutom, ima li novca za energent, jesu li kotlovnice spremne, hoće li toplovod izdržati, kada će grijanje početi i – najvažnije – hoće li ga u toku zime ponovo nestati.

    Otklanjanje kvarova na toplovodu, za sada, teče bez značajnijih problema. Ali ono što građanima ne daje mir jeste činjenica da pitanje energenta ponovo visi nad glavom. A iskustvo iz prethodne grijne sezone pokazalo je koliko brzo situacija može krenuti u neželjenom pravcu. U januaru 2026. grijanje je bilo prekinuto zbog nedostatka mazuta, a tokom marta ponovo je došlo do prekida isporuke, nakon čega su nadležni osiguravali dodatna sredstva kako bi se grijanje nastavilo.

   I tu se otvara ono mnogo važnije pitanje: zašto se problem grijanja Vogošće godinama rješava tek kada postane problem?

    Zašto se čeka da građani ostanu bez grijanja, pa se onda traže hitna sredstva, pozajmljuje gorivo, održavaju sastanci, sazivaju konferencije za novinare i javnosti objašnjava kako će se problem riješiti?

    Zar se za početak grijne sezone ne zna unaprijed to da treba obezbijediti energent?

   Zar se ne zna koliko domaćinstava zavisi od ovog sistema?

    Zar se ne zna da građani uredno plaćaju grijanje i da zauzvrat imaju pravo očekivati da radijatori budu topli kada zahladi?

    Upravo je u tome i najveći problem. Nije grijanje Vogošće elementarna nepogoda koja iznenada dođe zajedno sa prvim mrazom.

    Zima dolazi svake godine.

    Datum njenog dolaska nije tajna.

    Ono što, očigledno, još uvijek ostaje tajna jeste zašto se nadležni prema njoj odnose kao da će ove godine možda preskočiti Vogošću.

    Da stvar bude još apsurdnija, o problemima se ne govori prvi put. U februaru ove godine iz resornog ministarstva javno je saopšteno da se problemi sa grijanjem u Vogošći ponavljaju svaka dva do tri mjeseca.

    Dakle, nije riječ o problemu koji se pojavio jučer.

    Nije riječ ni o problemu za koji niko nije znao.

    Problem je poznat godinama.

    A ako je problem poznat godinama, onda se postavlja sasvim logično pitanje – šta je učinjeno da građani više ne moraju svake jeseni strahovati od hladnih radijatora?

    Jer nije normalno da se u 21. stoljeću grijanje nekoliko stotina domaćinstava i javnih ustanova organizuje po principu „snaći ćemo se nekako“.

    Još manje je normalno da se dugoročno rješenje najavljuje godinama, dok građani i dalje čekaju da na pustoj poljani ugledaju temelje nove kotlovnice.

   I Vogošćani su, izgleda, već pomalo umorni od najava, obećanja i novih rokova.

    U avgustu je i Općinsko vijeće Vogošća zatražilo od Vlade Kantona Sarajevo i nadležnog ministarstva hitan odgovor o tome jesu li ispunjeni uslovi za početak nove grijne sezone, je li obezbijeđen energent i ima li „BAGS Energotehnika“ dovoljno zaposlenih za održavanje postrojenja.

    A onda, početkom septembra, ponovo sastanak sa građanima. Ponovo se razgovara o pripremama za sezonu, stanju u BAGS-u i novoj kotlovnici. Iz Ministarstva je tom prilikom saopšteno da je za predstojeću sezonu osigurano 1,2 miliona KM.

    Dobro je da se razgovara. Dobro je i kada se novac obezbijedi.

    Ali građani bi mnogo više voljeli da jednog dana dočekaju zimu bez potrebe da se o grijanju razgovara na vanrednim sastancima.

    Jer njima ne trebaju sastanci. Njima treba grijanje.

    Ne trebaju im saopćenja. Trebaju im topli radijatori.

    Ne trebaju im nova obećanja. Treba im sistem koji funkcioniše.

    A dok nadležni godinama traže trajno rješenje, građanima ostaje da traže vlastita.

    Predizborne aktivnosti su u punom jeku.

     Usta su mnogima puna „brige za građane“, razvoja, boljeg života i sigurnije budućnosti. Ali bi bilo lijepo da se u toj priči pronađe i poneka konkretna rečenica o grijanju Vogošće.

    Jer građanin koji u januaru sjedi u hladnom stanu teško da će imati mnogo koristi od predizbornog slogana o „boljoj budućnosti“.

    A onda, sasvim razumljivo, počinje da razmišlja kako da se sam zaštiti od hladnoće.

    Otuda nisu rijetke slike poput ove koju smo objektivom našeg fotoaparata zabilježili u jednoj vogošćanskoj ulici.

   Drva.

    Za svaki slučaj.

    Da se nađu.

    Jer građani više očigledno ne žele čekati da im neko objasni zašto grijanja nema.

    Poučeni ranijim iskustvima, mnogi su izgleda odlučili da budu spremni.

    Ako sistem zakaže – drva su tu.

    Ako mazuta ne bude – drva čekaju.

    Ako kotlovnica stane – drva neće.

    I tako se polako dolazi do svojevrsnog paradoksa: dok nadležni godinama najavljuju savremenije i trajnije sisteme grijanja, građani se vraćaju starom, provjerenom receptu – drva za svaki slučaj.

    A možda upravo  gomila prispjelih drva, govori više od stotinu saopćenja.

    Govori o nepovjerenju.

    O strahu od još jedne hladne zime.

    I o tome koliko su građani poodavno prestali vjerovati u „šarene laže“.

   Jer obećanja se možda i ne ispune.

    Rokovi se mogu pomjeriti.

    Sastanci se mogu ponoviti.

    Saopćenja se mogu napisati.

    Ali jedno je sigurno:

    Zima stiže.

    Stiže, htjeli mi to ili ne.

    A bilo bi dobro da zajedno s njom u vogošćanske stanove stigne i ono što građani godinama očekuju – normalno, sigurno i kontinuirano grijanje.