Jedan od njih je i popularni Bosanac iz Donjeg Vakufa Rijad Rahmanović. Nakon što je zajedno sa njegovim kolegama, a koji su u timu Violete Viki Miljković proveo nekoliko dana u prelijepom Istanbulu , Rijad se ponovno vratio u kolotečinu života ispunjenu što porodičnim/privatnim obavezama, ali isto tako i poslovnim.
Naš poziv Rijada je zatekao kako nam je rekao, na „baušteli“ ili na građevini, a o čemu se radi pojasnio nam je odmah na početku razgovora.
„Mora se i treba se misliti na budućnost. Naime moja supruga i ja kupili smo jednu kuću u Bugojnu, jer planiramo kada sve bude gotovo da se iz Donjeg Vakufa preselimo u Bugojno. Naravno mogli smo mi i u Donjem Vakufu ostati, ali Bugojno je na neki način veći grad, tu sam dosta vezan i za neke druge poslove, tu mi je i teretana, jednostavno dosta toga je tu, a što u Donjem Vakufu nemam.
Ali, iskreno rečeno ova kuća koja se nudila na prodaju u Bugojnu je baš nekako po našem ukusu. Bila je to nešto starija kuća,pa je sada renoviramo i činimo sve da je prilagodimo našim uslovima života“.
Očigledno je da se dosta toga promjenilo u tvom životu, nabolje naravno?
„Da, baš tako. Ali, što je interesantno to se sve desilo prošle godine, dijete, pa ova kuća koju smo kupili, pa ponovni povratak u Grand. Za sebe mogu da kažem da sam baš sretan u životu. A, od života kao i svaka normalna osoba očekujem još dosta toga pozitivnog,ali uvijek kažem, samo zdravlja za mene i porodicu. Dat ću sve od sebe da dosta toga ostvarim kako poslovno isto tako i privatno“.
Ponovno si u Zvijezdama Granda?
„Da, tako je. Kada sam dobio poziv od strane Viki Miljković da se ponovno vratim u takmičenje, malo sam po tom pitanju, pozivu razmišljao. Iskreno, da me Violeta nije pozvala ne znam da li bi se ikad više vratio. Stvarno sam imao posla, dosta sam radio, ali jednostavno jednu divnu osobu kao što je Violeta nisam mogao odbiti. Bio sam pomalo skeptičan kako će to sada sve izgledati. Na meni je bila velika odgovornost, jer sam prije tokom takmičenja bio dobar, a sada je trebalo sve to opravdati.
Ali, Violeta, Taške i ja smo se dobro pokazali, tako da se krećemo ka finalnoj večeri, pa ćemo vidjet dokle ćemo stići“.
Od koga najviše strepiš tokom takmičenja, mislim na članove žiriji i zbog čega?
„Iskreno, Marija i Bosanac. Kad god izađem da pjevam njima je to nedovoljno. Eto, od njih strepim, ali ne dam se još“.
Zahvaljujući tebi tokom takmičenja živi i pokojni Marinko Rokvić. Veoma često pjevaš njegove pjesme?„Da, tako je, a posebno tokom ovog takmičenja u pitanju su neke Marinkove pjesme kroz koje sam ja nekako osjetio samog Marinka, da sa tim pjesmama mogu sebe na neki način najbolje da prezentiram.
Recimo pjesmu „Sam u sobi u dalekom svijetu“ iz 1981. godine još nikada niko nije pjevao takom takmičenja. Kada sam jednog dana došao u Beograd kod Viki i Tašketa pitaju me oni šta sam spremio za takmičenje, ja sam predložio neke pjesme, ali nisu bili zadovoljni. Onda im kažem da imam jednu Marinkovu pjesmu koju sam pjevao tokom vožnje i koju sam snimio. Ja im pustim taj snimak i, Viki odmah na prvu kaže, to je to! Hvala Bogu pa je moj i Marinkov vokal sličan,pa mi sve njegove pjesme odgovaraju“.
Na Violetin poziv boravio si u Istanbulu?
„Koleginica Beta nije mogla da ide sa nama , tako smo išli Elsan, Petar i ja. Bio sam jako, jako pozitivno iznenađen,pa hajdemo reći u neku ruku i počastvovan pozivom da idem za Istanbul,pa kako da taj poziv ne prihvatim. Ovom prilikom se Violeti još jednom od srca zahvaljujem,a mislim da smo mi njeni kandidati privilegovani u odnosu na druge takmičare,jer ne vjerujem da će neko od drugih mentora svoje kandidate povesti ili odvesti na jednu takvu destinaciju. Eto to je još jedan razlog zbog čega sam se odazvao njenom pozivu za ponovno takmičenje i uvijek bih. Puna je neke dobrote, ljudskosti, iskrenosti, poštovanja… Elsan, Petar i ja se nismo nešto posebno mnogo poznavalli, osim sa snimanja. Sada smo bili u istom hotelu, 24 sata zajedno, obilazili smo grad, šetali, pjevali po istanbulskim ulicama. Tokom dana smo vježbali,a noću se provodili. Spojili ugodno sa korisnim“.
Razmišljaš li da ćeš stići do finala?
„Ne da razmišljam, ja planiram da dođem. To je za sada jedan od mojih prioriteta i životnih ljestvica ka vrhu. Ali, ako se to i ne desi jednostavno ću tu ljestvicu preskočiti i nastaviti dalje svojim estradnim putem, da li dolaskom ili ne dolaskom do finala. Ali mislim da mogu i da zaslužujem da dođem do finala. Ali, ima tu i nekih faktora koji mogu na sve utjecati. Može se desiti da dođem bolestan na snimanje,pa zašto bi pustili mene da prođem od nekog drugog koji je u tom momentu bolji od mene“.
I ove godine predstavnici BiH u ZG prednajče po kvaliteti,a posebno se od žena izdvajau Šejla i Đula. Po tebi koja je bolja?“
„Uhhh, baš si me zatekao sa tim pitanjem i dovodiš me u nezgodnu situaciju. Tu je žiri koji odlučuje,a i jedna i druga su moje drage i divne koleginice, tako da ne želim ni jednu od njih dvije da izdvojim, A, svaka je jako dobra na svoj prepoznatljiv način. Šejla može svaki žanr muzike da pjeva,a Žula je fenomenalna narodna pjevačica“.
Da li se uživjeo u porodični život, kao otac, suprug?
„Evo upravo dok razgovaramo ja ljuljam moju kćerkicu Lunu. Dok pričamo ona sve sluša,ali nikako da zaspe. Pored silnih obaveza koje imam kako po pitanju takmičenja, nastupa, oko gradnje kuće, trudim se da budem na raspolaganju svojoj supruzi,ali da učestvujem u odgajanju, odrastanju moje kćerke. Ponekad je teško sve to uskladiti,ali za sada odlično funkcionišemo“.
I pored svih obaveza postiš mjesec Ramazana?
„Da, da to svakako. Roditelji su me tako odgojili, rastao sam u takvoj sredini gdje se sve vjersko poštuje. Iskreno ja volim da postim cijeli ramazan jer se zaista lijepo osjećam“.
Razgovarao: Bato Šišić