Traže odgovore koje još ne dobijaju. Nadležni, kažu nam, prebacuju lopticu jedni na druge i time šalju poruku da građani nisu zaštićeni. Nizamina školska prijateljica Edina Moćić kaže da noćima ne spava.
“Svi zaslužujemo da dobijemo odgovore. Bila sam tu u centru dešavanja, došla sam pet minuta poslije njega (ubice Nermina Sulejmanovića, op.a.) kada je ušao krvav u kafić. To je bilo stravično, kao na filmu, koliko su ljudi bili izbezumljeni jer je ovo jako miran grad. Fascinanstno mi je da je čovjek mogao obići pola grada, sipati gorivo, uzeti sok, a policije nije bilo. Za mene policija treba da štiti građane. Za mene su policajci u Americi heroji, a kod nas policajci ne znam šta su bili taj dan. Čast izuzecima, ali jako ih je malo. Je l’ ja trebam da strahujem?”, kazala je Moćić za N1.
Smatra ih, kaže, odgovornim, te je jako ljuta i tužna.
“Nizama je išla sa mnom u osnovnu školu. Kad pričam o tome, mene hvata, ne znam je li tuga ili ljutnja. Ne znam gdje mi svi živimo? Ljuta sam što nemamo zaštitu, ali je bitno da kada je bila Nizamina dženaza, taj dan se kazne za parking pišu. To je presmiješno. Razumijem da rade svoj posao, ali zašto svoj posao nisu radili taj dan kada smo bježali po gradu izbezumljeni?
Krenem na jednu stranu – krv, momak ubijen, ne znate ko mu je sljedeća meta. Imamo njegove komentatore – je li neko sklonio te momke s ceste? Jesu li oni danas, sutra njegovi nasljednici? Trebam li kada budem imala svoje dijete strahovati? Mislim da će se dosta ljudi odlučiti odseliti nakon ovoga ako se ne desi promjena poslije ovog zločina, Neminovno je da će se ljudi početi iseljavati ne zbog finansija već bezbjednosti. Ne želim da dišem ovaj zrak, želim da mirno spavam”, kazala je.