Žrtve sistema su bili trgovci koji su društvenom imovinom raspolagali kao svojom. Nekima je to poslužilo kao alibi za političku promociju u vremenu raspada države. Hlopovsku aktivnost su zamijenili političkim aktivizmom. Rušili su ekonomsku moć ” truhlog komunizma”.
Sve se nastavilo u ovih 33 godine novog “demokratskog ozračja”. Razlika je u tome što su se ovi koji su se obogatili u ratu i poslije rata dobro organizovali. Oni su na krađi javnih dobara postali garant sistema. Trgovci se više ne hapse i kada kradu od naroda ili ne izdaju fiskalne račune.
Zašto? Zato što su dio sistema. Ne mogu rušiti ono što im sistem dozvoljava. Zato niko ne priča o privatizaciji i stečajevima. Koga briga za zlatne koke “Fabrika duhana” i ” Bosnalijek”. One su očerupane. Nije nikoga briga za “Hidrogradnju”, “Zrak”, “Žicu” “Polihem” , “Livnicu”, “TTU” , “Šipad” , “Vitezit”, “Granit”, Krivaju” , “Fruktal” , “Agrokomerc”, “Alminij” , “Bratstvo”, “Borac” i…. niko ne spomilje reviziju privatizacije i reviziju stečajnih postupaka.
Niko ne priča o podbilansima privatiziranih preduzeća i imovini koja je rasprodata ili se koristi nezakonito. Sve u svemu kada nas ponovo ” dere” inflacija opet je vakat za dobar ulov. Hvataju se sitne ribe. Ribari to obično koriste za mamac. Nigdje onih krupnih. Kada gledam ovog posljednjeg, što su ulovili i priveli sa lisicama na rukama, izgleda kao “ribica keder” koja se zakačila na udicu. Čak mi ovi što su osuđeni na nekoliko godina u aferama oko tekstila i respiratora izgledaju kao “malo veći kederčići”. Nigdje krupne ribe. Nema velikih somova. Ovi sitni ispadoše žrtve sistema.
Trgovcu, s početka priče, žrtve komunističkog sistema. Političari, s kraja priče, žrtve kapitalističkog sistema. Pravi se ne vide. Oni su nedokučivi. Zato se s pravom kaže : ” Sistem jede svoju djecu”. Kakav je god je očito ne valja. Greška je u sistemu.