Koliko li smo samo puta izgovorili tu krilaticu, a da nismo ni slutili koliko će nam, mnogo godina kasnije, značiti. Tek kada godine prođu, kada se život razmaše na sve strane, kada se ljudi raspu po svijetu, a školska zvona utihnu negdje duboko u nama, shvatimo da su upravo te đačke godine bile jedno od najljepših poglavlja našeg života.
Tada smo, naravno, mislili drugačije.
Nama je bilo važnije kada će završiti čas nego šta ćemo na njemu naučiti. Više smo se radovali odmoru nego novoj lekciji, a nestašluk je često bio važniji od discipline. Profesori su imali zadatak da nas nauče, a mi smo, valjda po nekom nepisanom pravilu mladosti, imali zadatak da im taj posao što više otežamo.
No, uprkos svemu, nije bilo posebne ljutnje. Bile su to godine mladosti, nestašluka, smijeha i odrastanja. Po okončanju školovanja naše su se staze ukrštale i, nerijetko, uz kafu, evocirale uspomene na različite zgode i nezgode iz školskih dana.
U pripremi ovog teksta misli mi odlutaše na početak sedamdesetih godina i moje školovanje u Srednjoj mašinskoj tehničkoj školi u Sarajevu, a posebno na jednu zgodu vezanu za dragog profesora i pedagoga Borka Kozića.
Te godine moj razred, III-1, po disciplini je bio jedan od najlošijih u školi.
Malo koji profesor mogao je u njemu do kraja privesti svoj čas, a da, iznerviran ponašanjem učenika, ne napusti učionicu.
Bilo je tu svega: dobacivanja, šaputanja, smijeha, raznih nestašluka, a ponekad i takmičenja u tome ko će više izbaciti profesora iz takta.
Malo koji profesor je u njemu mogao, do kraja, privesti svoj čas a da, iznerviran, ponašanjem učenika ne napusti učionicu.
Samo je jedan to uspjevao ko od šale.
On Borko Kozić.
Predavao nam je dva stručna predmeta, „Mehaniku“ i „Mašinske elemente“. Pa hajde se zavitlavaj na njegovim časovima! Ako zaradiš jedinicu, mogao te je i na popravnom oboriti – bez mnogo priče i bez imalo griže savjesti. Kod njega nije bilo povlaštenih. Znanje se moralo pokazati, a disciplina poštovati.
Borko nije bio profesor koji je autoritet gradio vikom, prijetnjama i kažnjavanjem. Njegova posebnost bila je upravo u tome što je znao pronaći način da učeniku pokaže granicu, a da pri tome ne ponizi ni njega ni sebe.
Bio je odličan poznavalac mladalačke naravi.
Znao je da se protiv nestašluka ne može uvijek boriti strogoćom. Ponekad je bilo mnogo djelotvornije nasmijati učenike, pridobiti njihovu pažnju, a onda, kada se opuste, čas usmjeriti tamo gdje treba.
Na početku svakog časa znao je sa nama razmijeniti po neki aktuelni vic. Smijeh bi učionicu na trenutak ispunio, atmosfera bi se opustila, a onda bi Borko, gotovo neprimjetno, preuzeo „komandu“.
I čas bi mogao početi.
Bez galame.
Bez lupanja dnevnikom po stolu.
Bez onog čuvenog: „Tišina u razredu!“
Jednostavno je znao kako nas „dovesti u suru“.
Njegov odnos prema učenicima bio je neobična mješavina stručnosti, autoriteta, duhovitosti i razumijevanja. Bio je svjestan da pred sobom nema odrasle ljude, nego mladiće koji tek trebaju naučiti kako se ponašati, kako slušati, kako prihvatiti obavezu i, što je najvažnije, kako preuzeti odgovornost za ono što rade.
A kada bi neko baš pretjerao, znao je reagovati na način koji smo dugo pamtili.
Nije mu trebalo mnogo da se „obračuna“ sa nestašlukom. Jedna njegova rečenica, pogled ili kratka dosjetka često su bili dovoljni da i najveći mangup shvati da je pretjerao.
Borko je, čini mi se, dobro razumio jednu jednostavnu stvar: učenik može prihvatiti kaznu, ali teško prihvata poniženje. Zato je znao disciplinu pretvoriti u šalu, a šalu u lekciju.
I upravo zbog toga njegov autoritet nije počivao na strahu.
Poštovali smo ga.
A poštovanje je, ipak, nešto sasvim drugo od straha.
Znao je da se našali i na vlastiti račun.
Evo šta nam je ispričao.
Jedne prilike, kada se onako veseo iz naše učionice pojavio u školskoj zbornici, profesori su se, iznenađeni njegovim raspoloženjem, okupili oko njega.
Krenula su pitanja kako to njemu uspijeva sa nama izaći na kraj, dok njima to nikako ne polazi za rukom.
-Lako, odgovorio im je.
-Ja probleme ne vidim. Kod njih sam, jednostavno, na konju.
-Kako to „na konju“, uslijedila su pitanja.
Borko se samo šeretski nasmijao i odgovorio:
-Jednostavno. Kad god dođem u njihov razred, poture mi stolicu na kojoj piša „KONJ“.
Zbornicom se prolomio smijeh.
A nama, njegovim učenicima, ta je njegova dosjetka bila mnogo više od običnog vica.
Borko Kozić je znao da se autoritet ne dobija samo ocjenom u dnevniku. Gradio ga je znanjem, odnosom prema učenicima i sposobnošću da u pravom trenutku bude i profesor i pedagog, i ozbiljan i duhovit.
Predavao nam je „Mehaniku“ i „Mašinske elemente“, ali nas je, možda i nehotice, učio još nekim „životnim elementima“ – redu, odgovornosti, poštovanju i tome da se svaka stvar može riješiti ako se pronađe pravi način.
Danas, sa ove vremenske distance, mnoge stvari iz tog vremena izgledaju drugačije. Ono što nam je tada možda izgledalo kao strogoća, danas prepoznajemo kao brigu. Ono što smo doživljavali kao „gnjavažu“ oko učenja, sada razumijemo kao pokušaj profesora da nam otvori vrata znanja. A ono što smo tada smatrali njegovim neobičnim načinom da nas disciplinuje, danas možemo nazvati – pedagoškim umijećem.
Takvi profesori ostaju u sjećanju.
Ne samo zato što su predavali određeni predmet, nego zato što su ostavili trag na generacije svojih učenika.
Borko Kozić bio je jedan od njih.
Možda smo mi, učenici III-1, tada mislili da smo veliki mangupi, a on je, vjerovatno, znao da smo samo mladići koji još uvijek uče kako se postaje čovjek.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, čitajte na Google News.