U kome je navodno trebala biti „sigurna zona UN-a“.
Dokaza i sudskih presuda na međunarodnim i domaćim sudovima o organiziranom ubistvu preko osam hiljada ljudi – Bošnjaka – je napretek. Cijeli demokratski svijet je prepoznao veličinu i globalni značaj ovog zločina i nastoji komemoracijama ili na druge prikladne načine prisjetiti se Genocida u Srebrenici uz poruku da se nikome više nešto slično ne dogodi.
Ipak, još itekako ima onih koji to srebreničko organizovano klanje i ubijanje ljudi na industrijskom nivou žele umanjiti ili čak potpuno negirati, opasno opravdavajući taj strašni zločin nekakvim „teorijama zavjere“ ili pak svođenjem zločina na puno niži nivo i uz obaveznu relativizirajuću napomenu da je – eto – zločina bilo na svim stranama.
U toj zastrašujućoj kampanji, koja ledi krv u žilama najveći udio imaju baš oni, koji bi se prvi trebali pokajati, zatražiti oproštenje i pokazati da zločini nisu počinjeni u njihovo ime, već da su dio zločinačke politike jedne klike, koja nije prezala niti od počinjenja najgorih zločina u Evropi samo da bi ostvarila svoje nacionalističke i na kraju krajeva – fašističke snove.
Beograd i Banja Luka ili bolje reći vladajući režimi u tim gradovima već godinama rade samo jedno – negiraju ili umanjuju zločin u Srebrenici, ali i ostale zločine, koji su počinjeni tokom agresije u BiH.
Čak se i otvoreno hvale okolo svojim „uspjesima“ u blokodi Rezolucije UN-a o osudi Genocida u Srebrenici kao da je to nekakav diplomatski uspjeh, a ne samo potvrda da su suštinski ostali na istim pozicijama kao i prije tri decenije! Malo se toga promijenilo. Zločini i zločinci se ne osuđuju, već promoviraju i nagrađuju.
Samo su metode negiranja i relativizacije puno softiciziranije… dakle opasnije!
Mediji pod kontrolom režima čine sve kako bi promovirali narativ o „teškom zločinu“, a ne Genocidu ili pak doveli u pitanje zvanične sudske presude. Gomila „stručnjaka i analitičara“, potpomognuta skupo plaćenom propagandnom mašinerijom stalno (a posebno uoči godišnice) plasira jedne te iste teze i relativitira istorijske činjenice, koje su „sporne“ samo njima.
A „sporne“ su jedino i samo, jer kristalno jasno upiru prstom u naredbodavce i izvršitelje Genecida. Razotkrivaju suštinu njihovih nastojanja i principa na kojima leže njihovi politički i državni mitovi, koji su još uvijek itekako živi! Genocid je bio samo prvi krvavi čin drame, koju žele dovsti do kraja i osladiti se krvavim „plodovima“ ubistava iz mržnje.
Možda se to nekada zvala “Velika Srbija” ili politika „gdje ima srpskih grobova – tu je i Srbija, ali sada se to zove – „Srpski svet“.
Ništa tako jasno ne prokazuje bit jedne politike, koja je suštinski ostala ista kao Genocid u Srebrenici. Politike, koja sada nastoji da diplomatski kapitalizira zločine, kojih je – eto “bilo”, ali je vrijeme da se „okrene novi list“.
U njihovim mrtvim dušama ne stanuje ništa osim dobro prikrivene mržnje, jer su se kako proročanski piše Mak Didzar u svojoj čuvenoj Poruci… zakleli čvrsto na kaležu… na križu… na oštrici mača… pijani od pojanja prokletstva i dima tamjana.
Uglavnom… danas čitajte Maka… nije to samo PORUKA to je i UPOZORENJE!