Mene je ubila ta neprolazna tuga. Umorno sunce, umorno baš kao i ja, teško zalazi za modre, sive tužne oblake kao da ne želi da me ostavi tu, usamljenu sa licem punim ožiljaka od suza.
Ni trepnula nisam, sunce je poluzašlo i obojilo nebo u najljepše boje. Samo posmatram nebo i vidim neke oči, tako bih voljela da su tvoje. Ti si još uvijek tu, čuvaš me i voliš i na mojim obrazima ostavljaš trag, a ne znaš da svaki tvoj zagrljaj duboko u duši stvara bol i ne znaš da si mi ti samo drag.
Kako bih voljela da sam ptica, da letim do sunca da te dohvatim. I u pepeo se pretvorim. Nekad me samo tvoja ljubav u životu drži, a kad tebe nema nestajem i ja.