Ponekad pomislim da ne mogu više! Pa opet kao lego kockice se sastavim i prevarim noć kako bih mogla da zaspim. Zašto me ostavljaš tako nemirnog srca, a znaš koliko me to boli i znaš da ćeš mi se nekad opet vratiti.
Ti vidiš oko moje, suzno i tužno. Ne znam da li ćeš doći danas, sutra a možda nikad više. Sama pomisao koja se prožima mojim venama do zdrobljenog srca, postajem glečer razbijen na najsitnije dijelove. Zaboravio si da smo bili jedna iskrena duša, zaboravio koliko vremena si dio mene
Pa tako pobjegnem od realnosti, jer još uvijek mislim da ćeš zauvijek biti samo moj. Možda ti neko nudi više nego ja. Tuga preraste u bijes, ali ne, srce sam ti poklonila kao najljepši dar, stavila sam ga na tvoj dlan, a sad jasno mi je nažalost da ipak nije bilo dovoljno.