Andrija Kuzmanović: Ostao sam željan svoga oca - i dalje mislim da će doći

Ispostavilo se da je upravo taj trenutak, dok je istovremeno završavao Akademiju, odredio put mladog čovjeka koji će postati jedno od najprepoznatljivijih lica savremene srbijanske i regionalne kinematografije.

Od „Senki nad Balkanom“ do “Tome”, od pozorišta do filmskog platna, svaka njegova uloga nosi onu prepoznatljivu mjeru istine i neposrednosti, a ove godine, za ulogu u filmu „Yugo Florida“, osvojio je i prestižno Srce Sarajeva za najboljeg glumca 31. Sarajevo Film Festivala.

U novoj epizodi podcasta Opet Laka, Andrija ne govori samo o glumi, već o svemu što je oblikovalo i nadogradilo. O životu, ljubavi, nasljeđu i onome što ga i danas pokreće.

Uvek nedostaju pozorišta, iako ima ona stara da je pozorište svugde gde se drama dešava. Ali pozorište je lek. Desi se da igram po petnaest, šesnaest predstava zaredom, i onda, znaš šta uradim? Sutradan odem da gledam predstavu. Da se odmorim, da sedim, da gledam druge kako rade. To mi je postao sistem odbrane od ludila previše posla, a uz to se još i edukujem, kazao je Andrija.

Otkriva i jednu, za obožavatelje njegovog lika Jakše, neočekivanu činjenicu – još uvijek vozi „bubu” koju je kupio od prvog honorara iz „Montevidea“.

Volim stara kola, volim njihov miris, nalepnice. Na šoferšajbi mi još uvek stoji Parking Beograd ’68. Kad vidim bubu, promenim raspoloženje. Staru bih mijenjao za novu samo ako ima krov. U jednom trenutku, malo sam ševao tamo-ovamo, svašta sam radio, svašta nešto mi se dešavalo i nisam znao šta ću sa sobom i kupio sam kabriolet. Veruj mi da mi je proluftirao glavu. Ima kabriolet neku magiju. Ima jedna anegdota u vezi sa tim. Jednom prilikom me je video jedan taksista u kabrioletu, već je bio padao mrak, a ja vozim neku ženu i ja sam mislio da će nešto da me pita, kaže on: “Tako si mi, sve to, sa tim kolima super!”, ispričao je uz osmijeh.

U razgovoru s Lakom, Andrija ne bježi ni od ličnih tema, pa ni od onih koje bole.

Sin Ignjat je povukao na mene, prava je bombica, ima čak i razdvojene zube, ali, iskreno, nikakav sam kao tata. Dosta sam na terenu, viđam ga, ali ne toliko. Moj tata je, takođe, stalno bio na putu i ostao sam ga mnogo željan. Ali, znaš šta – često pomislim da će doći. Znam, naravno, da neće, ali to mi je neka nesvesna odbrana, način da ga zadržim. Nadam se da će vreme doneti da se i Ignjat i ja spajtošimo, iskren je Andrija.