Ovaj put slušam samo moj glas razuma ili intuiciju. Krenula sam anđeoskim krilima od Banata prema Sremu. Letim iznad oblaka, po noći, ali mjesec mi pokazuje put ka tebi. Noć je, pa lutam tim ravnicama.
I moje misli su brže i stižu do tebe, ali istom brzinom se meni vraćaju dok hodam po toj jedinstvenoj ravnici uporno da te nađem. Ja lutam, a znam da mi se nećeš vratitikao što se rode vraćaju.
Mnogo vremena je prošlo, pa se niko i ne sjeća kao ja. I dalje lutam, umorna od ljubavi, a barem jedno brdašce da ima. Ne, nema i gubim snagu, znam samo da mi je sve postalo ravno, baš kao ta ravnica i govori, da u tvom srcu živi neka druga. Samo kad bi znao koliko trebaš mi za vječnost.