Današnji vojni sukobi širom sveta zahtevaju na prvom mestu elektronske mere izviđanja putem satelita, dronova i drugih sredstava, te zatim i moderne jedinice za sajber ratovanje na internetu, te napade na računarsku i komunikacionu infrastrukturu neprijatelja. Sukob u Ukrajini je praktično od prvog dana na obe strane uključivao ovakve mere – sajber napade, snimanje položaja putem malih (komercijalnih) dronova, te kasnije napade većim, naoružanim vojnim dronovima.
Vojni sistemi za novu eru
Iako i sama Rusija koristi veći broj sopstvenih dronova, poput ‘Orlan’ i ‘Orion’, te iranske dronove ‘Shahed’, najveću ‘slavu’ je svakako stekao dron ‘Bayraktar TB-2’, turske kompanije ‘Baykar’.
Ukrajinske snage bezbednosti su prve velike uspehe u odbijanju ruskih napada postigli zahvaljujući ovom dronu, koji je odgovoran za uništenje najmanje 250 ruskih tenkova, oklopnih vozila i drugih vojnih sredstava.
Vlasti u Kijevu su još krajem prošle godine potvrdile da je turski dron u stanju da samostalno uništi čitave jedinice ruske armije. Samo dva drona TB-2 su uspela da unište ruska sredstva vrednosti preko 30 miliona dolara – osam tenkova T-72, dve sanohodne haubice ‘Akatsiya’, kao i 14 oklopnih vozila. Iako turska kompanija ‘Baykar’ pored ‘TB-2’ razvija i čitav niz drugih letelica nove generacije, poput bespilotnog lovačkog aviona ‘Kizilelma’, ona je samo jedna u čitavom nizu turskih kompanija koje razvijaju savremena oružja.
‘Turkish Aerospace Industries’ (TAI) je jedan od najvećih centara za razvoj, dizajn i proizvodnju letelica i sistema za primenu u avijaciji. Kompanija ima sedište u Ankari, sa proizvodnim pogonima na čitavih 150 hiljada kvadratnih metara. Sama kompanija je osnovana 1973. godine na inicijativu tadašnjeg Ministarstva industrije i tehnologije, kako bi se smanjila zavisnost od uvoznih letelica i avio-sistema.
Kompanija je tokom godina razvila brojna unapređenja za američke lovce ‘F-16 Block 15’ za potrebe turskog vazduhoplovstva, kao i višenamenskog aviona ‘CASA CN-235’. Pored ovih, ‘TAI’ je razvila i unapređenja za helikopter ‘Eurocopter AS-532 Cougar’, te za transportni avion ‘A-400M Atlas’. Turska Vlada i njeno Ministarstvo odbrane su još 2010. godine pokrenuli sveobuhvatni program razvoja domaćih brobenih aviona, helikoptera i bespilotnih letelica, kako bi se dalje povećala autonomija turskog sektora odbrane.
Jedan od ključnih momenata koji su doveli do ovakve odluke je i decenijsko kašnjenje američkog programa aviona nove generacije ‘F-35 Lightning II’. Iako je Turska naručila 30 ovih letelica, a planirala nabavku ukupno 100, program je odlukom Bele Kuće i Pentagona prvo bio zamrznut, a kasnije i obustavljen.
Razlog za to je bila odluka Turske da od Rusije kupi moderni PVO sistem ‘S-400’, koji je inicijalno bio dizajniran za obaranje letelica koje koriste zemlje članice NATO-a. Američki proizvođač ‘Lockheed Martin’ je kompletirao šest ‘F-35’ namenjenih Turskoj još 2019, sa još tri na proizvodnoj traci. Ove letelice do danas nisu isporučene, i nalaze se u hangarima u vazduhoplovnoj bazi ‘Luke AFB’ u američkoj saveznoj državi Arizona.
I dok se spor sa SAD oko isporuke ovih aviona nastavlja, Turska se okreće domaćem razvoju. ‘TAI Hurjet’ je moderni avion sa jednim motorom i dva pilota, namenjen pre svega izviđanju, misijama podrške iz vazduha i obuci pilota. Inicijalno, ‘Hurjet’ je dizajniran da zameni američki ‘T-38 Talon’ kao avion za obuku pilota, te lovce ‘F-16’ u ulozi podrške jedinicama na zemlji.
Prvi prototip ovog aviona je prikazan 2018. godine, a do 2020 su vršena dalja unapređenja po pitanju elektronskih sistema i izbora pogonskog motora. Iako je prvobitno planirano korišćenje ‘Eurojet Ej-200’, za pogon je ipak odabran ‘General Electric F-404/GE-102’. Ovaj motor spada u klasu modernih ‘turbofan’ pogonskih jedinica sa sistemom za dodatno sagorevanje (afterburner).
Da je u pitanju pouzdan motor, svedoči i njegovo korišćenje u čitavom nizu drugih letelica – ‘Douglas F/A-18’, ‘F-20 Tigershark’, ‘A-4SU Skyhawk’, te eksperimentiralnoj letelici nove generacije ‘Boeing X-45’. ‘TAI Hurjet’ je takođe od početka dizajniran da ima mogućnosti punjenja gorivom u vazduhu (ATAR), te sistem digitalne kontrole leta ‘fly-by-wire’ uz pomoć računara.
Takođe, Hurjet ima i sistem prikaza parametara leta na samoj kacigi pilota (HUD), te mogućnost prikaza slike u noćnim uslovima (NVG). Avion ima dužinu od 13 metara i raspon krila od 9.8 metara. Maksimalna brzina je 1.4 maha (nešto brže od zvuka), što je sasvim dovoljno za misije podrške, izviđanja, kao i obuke. Sa druge strane, težina letelice od samo 2.7 tona znači i odlične manevarske sposobnosti. ‘TAI Hurjet’ ima domet od oko 2200 kilometara, te maksimalnu visinu leta od 13 kilometara.
Dronovi navođeni satelitom
‘Anka’ je naziv za celu seriju dronova kompanije ‘TAI’. Ime je dobio po turskoj mitskoj ptici ‘Zumrud Anka’, koja se ‘rađa ponovo i ponovo’ (slično mitu o ptici Feniks). Razvijaju se od 2010, a do sada je dizajnirano i proizvedeno nekoliko generacija i verzija. Namena letelica ‘Anka’ je elektronsko izviđanje, a unapređenja sistemom radara ‘SAR’ (Synthetic Aperture Radar) omogućavaju i druge vrste borbenih misija.
Poput svog ‘rođaka’ ‘Bayraktar TB-2’, i ‘Anka’ dronovi su klase ‘MALE’ (Medium Altitude, Long Endurance – srednja visina leta, veliki domet). Glavne verzije ovog drona su ‘Anka-B’ i ‘Anka-S’. Sistem za podršku leta se naziva ‘TUAV’ i sastoji se od kontrolne stanice na zemlji (GCS), sistema za komunikaciju (GDT) i sistema za poletanje i sletanje (ATOLS). Takođe, ovaj sistem može sadržati i dodatne stanice za obradu video signala visoke rezolucije (TIES) i prenosni video terminal (RVT).
‘Anka’ dronovi su u pogledu sistema za izviđanje u samom svetskom vrhu. Tako se mogu koristiti noćne infra-crvene kamere (FLiR), već pomenuti širokopojasni ‘SAR/GMTI’ radar, kolor video kamera visoke rezolucije (EOTV), te laserski obeleživač mete (LDS). Pored digitalnog šifrovanog signala za kontrolu leta i video linka, svi ‘Anka’ dronovi imaju i ‘SATCOM’ mogućnosti za navođenje satelitom, satelitsku topografiju i izviđanje terena (Anka-S ima i posebnu ‘radome’ antenu za vezu sa satelitima).
Pogonsku jedinicu čini motor ‘TEI-PD170’ takođe turskog proizvođača ‘Tusas/TEI’. Maksimalna brzina leta je 217 kilometara na čas, u domet do 5000 kilometara. U zavisnosti od verzije i konfiguracije, ‘Anka’ u vazduhu može da provede neprekidno do 30 sati. Dron može biti naoružan ‘pametnim bombama’ ‘MAM-SMM’, laserski navođenim projektilima & Tubitak Bozok’ i & Roketsan Cirit, te anti-tenkovskim sistemom ‘L-UMTAS’.
Ovi dronovi su često korišćeni za vreme operacije ‘Štit Eufrata’ u Siriji 2016 i 2017, u borbama turskih snaga bezbednosti sa pobunjenicima u regionu grada Azaz i oblasti oko reke Eufrat. ‘Anka’ dronovi se koriste u armijama širom sveta – Kazahstan ima tri ovakve letelice, uz planove za dalju zajedničku proizvodnju, Republika Čad je kupila dve letelice, dok Tunis ima pet letelica. Indonezija je naručila ukupno 12 letelica, dok je Alžir naručio 10. Turska armija ima 8 letelica (dve za potrebe specijalnih jedinica), Turska mornarica ima 8 aktivnih letelica, a tursko Vazduhoplovstvo 14 letelica ‘Anka-B’ i ‘Anka-S’, piše Aljazeera