Slavica je napustila estradu na skoro deset godina, a sada je otvoreno progovorila o periodu koji je iza nje i o tome šta joj se dešavalo tokom tih godina.
Duga pauza
– Desio se život. Desilo se sve ono što se ljudima događa kada se svjetla reflektora ugase. Udala sam se, postala majka, živjela jedan mirniji, porodični život. I ne, nije mi bilo loše. Samo sam bila potrebna sebi na neki drugi način. Ali kroz sve te godine – muzika me nije napustila. Samo je šutila u meni. I čekala trenutak da se vrati – rekla je ona i priznala da je na neki način to bio i njen bijeg.
– Oboje. Tišina je bila moj štit, ali i moj zatvor. Trebalo mi je da se sklonim, da zaliječim neke stare rane, da ponovo nađem sebe. A da budem iskrena – i da se odmorim od buke. Ne samo spoljašnje, nego i unutrašnje. Nije lako nositi se sa očekivanjima, sa životom, sa sobom. Nije lako biti jaka kad te svi gledaju kao simbol snage. Ja sam morala da se raspadnem da bih ponovo postala cijela – rekla je.
Strah od zaborava
Kako navodi, imala je strah da je publika zaboravila.
– Jesam. I to ogroman. Ali veći strah mi je bio da zauvijek ostanem zarobljena u tišini. Muzika je moj način disanja. Kad sam prestala da pjevam, kao da sam prestala da postojim. I kada sam prvi put ponovo stala pred mikrofon – suze su same išle. Znala sam tada: još nisam završila. Slavica sada želi istinu. I mir. I kontakt. Želim da kad neko pusti moju pjesmu, da kaže: “Ovo sam ja. Ovo je moj osjećaj.” I ako to postignem – to mi je više od svakog hita – rekla je pjevačica za domaće medije.