Olivera je jednom prilikom otkrila kako je nastala jedna od njegovih najpoznatijih pjesama Balaševića.
– Neke stihove je koristio kada bismo se mirili. Bilo je situacija kada se baš i ne bismo razumjeli, kada bi ja pokušala da mu nešto objasnim, a on bi samo ćutao i posmatrao. I onda bih ga ja pitala – pa šta sad razmišljaš, ti znači nećeš ni da se svađaš? Da, ti sad samo razmišljaš kako ćeš to poslije napisati u pjesmi. Znam kakav si. Za tebe je sve samo inspiracija. Ja bih tada zaćutala, to bi potrajalo najduže možda dva dana. Sjećam se jedne situacije, dolazi njegov pijanista kod nas, i nešto su njih dvojica bili tamo u sobi gdje je klavir, nešto su svirali. I čujem ja da je to neka nova melodija – priča ona i dodaje:
– Ali ja ništa. Spremam ručak djeci i on dolazi i kaže – Oli, molim te, dođi samo nešto da čuješ. Naravno ja na to ne odgovaram, leđima sam mu okrenuta. I onda, uvijek na kraju, izgovara šifru za koju zna da mi uvijek sa njom otključava srce i resetuje sve moje odluke. Kaže – ajde molim te, dođi samo nešto da poslušaš i da mi pomogneš, pa poslije nastavi da se ljutiš. I ja bih sve odložila, pošla za njim ali ne bih do kraja kapitulirala. Ne bih prešla prag dnevne sobe već bi se naslonila na dovratak, on se još ležernije nalsoni na pijanino, pijanista svira uvodne note i on počinje – “Nema me više u tvojim molitvama, više me putem ne prate” (Prvi stihovi pjesme “Bezdan“). Nije me uopšte pogledao kako sam ja reagovala. On je znao da mi je slomio srce. Potpuno je bio siguran – ispričala je Olivera u emisiji “Agape”.
Balašević je posljednje dane proveo u bolnici na infektivnom odjeljenju, a Olivera je tada otkrila kako je izgledao njihov susret.
– Nažalost kada je bio primljen u bolnicu infektivno odjeljenje, nama nije bio dozvoljen pristup. Onda sam obilazeći oko zgrade naišla na jednu poznanicu i pitala sam je da li ona otprilike zna gdje je njegova soba u kojoj leži. Zanimalo me je gdje je prozor te njegove sobe. Ona mi je rekla da zna, da je Đoletova soba u prizemlju i da će me odvesti tamo. Odvela me je iza zgrade. Tada smo se vidjeli. Samo je pružio ruku i pozdravio me na identičan način kao da nema rastanka, kao da nema ničega što bi me plašilo. Tu sam. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak, da bude čvrst, i pozivala ga kao što je on mene zvao da izađem iz Studenjaka. Vjerujem da je ostao jedan prozor preko koga komuniciramo i dan danas – rekla je Olivera Balašević, prenosi Blic.