Oluja je prošla, ali pustoš koju je ostavila iza sebe ostaje. U selima pod Majevicom prizori su poput onih iz filmova katastrofe. Mnogi su noć nakon nevremena proveli sa najlonom na prozorima ili kod komšija.
“Bude čovjeku žao. Boriš se, mučiš se. Razumijem ljude, te poplave i katastrofe, gledao sam i Jablanicu i sve, ali sad su sve češći ti slučajevi. Kad dođe i udari – ovo nije nikad bilo. Ovo je moje domaćinstvo, ovdje su i djedovi mi bili i otac. I ja sam sad tu i bilo je i prije poplava, ali ovako nešto – to je nezapamćeno”, govori Drago Sekulić.
Od ranog jutra pokušavaju sanirati ono što se može spasiti. Vlastitim rukama, bez mnogo pomoći, bez mnogo izbora – samo volja da se nekako nastavi.
Joco Petrović priča kako im je u objektima voda bila 30 cm: „A imao sam neke odbrane. Tamo oko dvorišta voda je bila metar. Pumpom sam crpao koliko je moglo“.
„Bilo je malih poplava, voda prijeđe, ali ovako nikad nije bilo – ne pamte ni stariji“, kaže Slavko Maksimović.
A zemlja – koja je jučer obećavala plodove ljeta – danas je pustoš. Povrće, voće, plastenici – sve pod vodom i blatom. Nema, kažu, kad ni da se zaore ponovo – jer april ne prašta kašnjenja. Štete su ogromne.
“Snijeg je prvo oštetio voće, a sad je oštećeno i povrće. A ljudi ovdje žive od toga. Ne znam kako će narod da izdrži to“, napominje Bosa Sladojević.
Ipak, kako dodaje Maksimović – sve dok nisu ljudski životi ugroženi, nema štete jer ovo se sve nadoknadi.
Dok kopaju po blatu i traže snagu za još jedan početak, mještani se snalaze sami. Štete su velike, resursi skromni, a oči onih koji su pogođeni – uprte su u nadležne. Izdržljivost ovih ljudi ne bi smjela biti izgovor za odsustvo reakcije. Jer, bez konkretne podrške, ono što je danas šteta – sutra bi mogla postati trajna posljedica, piše Federalna.