Dok Sarajevo i BiH vole Čolića, o Nedi nemaju baš lijepo mišljenje.
Ipak, Paloš je komentarisao i Čolića o kojem nema previše lijepo mišljenje:
– Moram sada nešto da kažem u vezi Čolića. Neću da kažem ko je šta je i kako je pričao, ali taj isti Čolić i danas se nešto k**či, kao “ja sam Sarajlija, ja sam Bosanac, ja sam s Grbavice”. A, zbog čega sve to kažem sada javno? Kada se u Sarajevu i BiH krvarilo, kada su ljudi ginuli, bili gladni, bilo i ovoga i onoga, malo se ko od njih javljao, malo se ko od njih nudio da pomogne. A, poslije svega toga, kada je stigao mir, kada je sve to stalo, kurat se i izjavljivati da sam Sarajlija, Bosanac…, kaže Paloš, prenosi Express.ba.
– Druga stvar, ta ista Neda Ukraden je bila u Beogradu i šta je ona kao žena, kao majka tada maloljetnog djeteta mogla da uradi ili da ne izjavi to što je, kažu izjavljivala, a ja nisam to nikada čuo. Mogla se jedino vratiti u Sarajevo i da ludi zajedno sa nama. Opet uz dužno poštovanje, ja volim Čolića, nemam šta ružno da kažem, ali jedan osjećaj čovjeka koji je sve to ovdje u Sarajevu doživio, koji je sa ostalima trčao između granata je nešto sasvim drugo. Sjećam se Kemal Monteno i ja se dogovaramo da odemo na kafu kod jednog našeg prijatelja, i ja silazim iz moje ulice Jug Bogdana, preko ulice Jadranke Lakić, njega zovem ispod prozora, a on mi kaže da nije spreman. I kunem se svim i svačim, samo to nas je spasilo, to Kemino kašnjenje. Da smo došli do našeg prijatelja i mi bi smo zajedno sa njim bili mrtvi, jer je upravo tu kod njega pala granata i njega ubila samo jednim gelerom. Ja sam se vratio kući, i sve je to tako skoro svaki dan bilo. Živjeli smo između granata, i niko ne treba da se udara u prsa moje, pa moje Sarajevo, rekao je Paloš.