Na početku smo je pitali da li se umorila od „Menopauze“, mislili smo na predstavu,a ona je odmah odgovorila u njenom stilu:
Razgovarao: Bato Šišić
„Ne, ja nisam u menopauzi, ja igram ženu u menopauzi. Igram Marinu Stanković, ženu koja je u menopauzi. Ovo je monodrama koja je napisana,a rađena je u formi sand up-a. Ali, nisam se umorila od same predstave. Sada ću da budem iskrena, da nema tog puta od tačke A do tačke B, mogla bi da igram svaki dan. Ta silna putovanja, bez ob zira da li se ide autom, autobusom, avionom, trotinetom, biciklom, e to me najviše umori. Ako sam odmorna ja mogu u toku samo jednog dana da odigram tri predstave“.
Iskreno, da li si očekivala ovakav uspjeh sa „Menopauzom“?
„Ne, ne i ne. Ova predstava nije moja ideja, ona je potekla od Radeta Vukotića,a sa kojim imam iskustvo vezano za jedan mjuzikl,a kojeg smo uradili još prije pet godina i koji se još uvijek igra. On je došao na ideju ili tačnije njegov potomak, sin Danilo Vukotić, za kojeg ja volim da kažem da je on moj kosmički brat. Znači muškarac je napisao komad o menopauzi.Bez razmišljanja sam prihvatila jer me tema jako mnogo zaintegrirala. To je tema o kojoj se veoma malo priča skoro nikako ili se o njoj samo šapuče. Ja inače volim da budem glasna o temama o kojima se šapuče. O tome mora i treba da se priča stalno i to na glas,kao što treba da se priča i o mentalnom zdravlju,pa tako treba da se priča i o ovoj stvari koja je potpuno prirodna. Ali, žene mahom na našem području nemaju apsolutno nikakvu podršku, a vezano za to razdoblje u njihovom životu,a koje je potpuno prirodno. I dalje se o tome šuška i dalje ne smije da se priča o menopauzi naglas. A, sa druge strane ja sam ta koja glasno priča konkretno na ovu temu. Žena koja je u menopauzi mora da priča na glas, da ima podršku, jer ako nema podršku ona je jednostavno ugašena. To je sve potpuno prirodno i potpuno individualno“.
Na tvojim predstavama su pretežno žene i to od nekih 95 procenata?
„Pa bude i poneki muškarac, kao što je to evo slučaj i u Frankfurtu,ali su to mislim pretežno muškarci koji su natjerani od strane žena, da vide sa čime će se susretati ili sa čime su se već susretali. Ovo je moje, mislim 26. izvođenje i dešavalo se da dođu žene u postmenopauzi sa muževima. Tako mi neke od njih kažu, ja sam već gledala,a sada sam njega dovela da vidi, kad sam ja ono nekada u menopauzi bila luda, da vidi o čemu se radi. O menopuazi se ne priča ne samo u malim mjestima već i u metropolama,jer takvo nam je podneblje“.
Kako tvoj sin Vuk reaguje na ovu predstavu?
„Moj sin „ljubi ga majka“ bio je na premijeri „Menopauze“,a imao je priliku da me gleda i na Jahorini kada sam imala predstavu u hotelu „Vučko“. Desi se u našim kućnim situacijama, kada se nas dvoje kao nešto prepiremo,a onda on meni kaže: „aha, dobro je, ja zaboravio da si u menopauzi“, e onda ja tu pošizim i to sve puta sedam. A, onda mu ja kažem da neću više da čujem te njegove seksističke izjave. Da te majka nešto nauči, nikada više da to nikome više ne govoriš, kako meni, isto tako ni tvojoj djevojci ili tvoj budućoj suprugi. To jednostavno mora da zaboravi, nije bitno da li su meni hormoni ili nešto drugo. Zezamo se, šalimo na tu temu još od novembra kada sam počela da igram,a u cijeli proces „Menopauze“ sam ušla u augustu prošle godine“.
Iskreno, šta je sa tvojom pjevačkom karijerom?
„Ja sam neko ko se bavi šou biznisom, a neko ko je u svemu tome trebao bi da zna i da pjeva, da glumi, da pleše. To bi zaista trebalo da bude tako. U ovoj predstavi ja sam artist“.
Ali, malo je takvih?
„Pa i nije baš. Imaš Dženifer Lopes, Beyonce, na Blakanu imaš Lepu Brenu. Ona je igrala u „Hajde da se volimo“. Brena je odlična glumica bila. Imala je nekoliko nastavka tog filma“.
Da li si zbog „Menopauze“ zapostavila pjesmu?
„Uh Bože sačuvaj, pomjeri se sa mjesta. Ne , nisam zapostavila. Ja imam gotov, spreman album. Sve su pjesme spremne za moj ulazak u studio. Ja sam kriva što se to još nije desilo. Čekam da se završi turneja u Njemačkoj,a onda slijedi BiH ,1. aprila u Doboju, 2. aprila u Banjaluci, 3. prila u Bijeljini, onda je maj rezervisan za Zenicu i Sarajevo. Tako da ću iskreno se nadam, u aprilu završiti kompletno snimanje mog novog albuma“.
Da li će to biti neka nova Tijana ili ostaješ dosljedna sebi?
„Svih ovih godina koliko sam dugo na estradi shvatila sam da nije baš dobro izlaziti iz te neke svoje komfor zone. Ne nešto pretjerano eksperimentisati. Mada sam ja dosta puta eksperimentisala u karijeri. Ovaj put bit će to neki sound koji pripada meni, koji je blizak meni, koji je moderan i koji je dobar“.
Izgleda da umjetnici poput tebe, Enisa Bešlagića, Branka Đurića nude publici nešto sasvim novo i sve te predstave su popunjene do psoljednjeg mjesta?
„Ljudi su jednostavno željni pažnje, ljubavi, empatije, željni su smijeha i zabave na neki drugačiji, bliskiji način. Ljudi se svakodnevno sa svih strana bombarduju nekim raznim i odvratnim vijestima. Ja sam, dragom Bogu hvala, prije osam godina sama sebi zabranila da čitam i gledam vijesti i, od tada je meni mnogo , mnogo ljepši život. Ustanovila sam da sve što je u medijima da je obična laž. Laž i samo laž, je sve što nude i prezentiraju. Sve to toplo preporučujem svima. Bitno je da znaš šta se dešava u tvojoj kući, u tvom dvorištu. Sadi svoje povrće i voće, imaj svoje parče zemlje, idite u pozorište, slušajte dobru muziku“.
Da se sada malo podsjetimo na tvoje djetinjstvo u Sarajevu, Dinu Merlina, sarajevsko naselje Alifakovac?
„Ja sam odrastala u sarajevskom dijelu koje se zove Alifakovac,a tu je živajela moja tetka. A, Dino Merlin nam je bio komšija. Meni tada kao mladoj klinki je uvijek bila frka da mu se javim. A, onda mnogo, mnogo godina kasnije,kada se i rat završio,kako rekoh bila sam tada mala kada sam ga sretala , viđala njega i njegovu suprugu,a koji su stanovali tri metra od moje tetke. Kasnije kada sam napravila i svoju karijeru, srela sam ga i rekla mu ko sam. A, on će meni, ma daj nemoj mi reći, ti si ona mala iz one kuće do naše? Ja sam sve praznike ondašnje Jugoslavije i školski raspust provodila u Sarajevu kod moje teke i njenog sina,a koji danas živi u Autraliji“.
Po čemu pamtiš još Sarajevo?
„Pa, samo po lijepom. Kada sam bila ono baš, baš mala, išli smo na Ilidžu, pa po tome kako smo se Andrej i ja, kao djeca sankali, išli na Trebević. Bila sam kao dijete jako fascinirana sa Vijećnicom. Sjećam se da sam U osnovnoj školi, mislim drugi ili treći razred, kada sam na Saveznom takmičenju na nivou Jugoslavije kao mladi čelista u Sarajevu osvojila prvu nagradu. I onda sam ujutro, prije mog povratka za Skoplje, trebala sa mojim profesorom i sa mojim ocem da odem i uzem tu diplomu ili priznanje,ali ja sam se uspavala. Nismo stigli da odemo u Vijećnicu, u Vijećnici je ostala i u toj istoj Vijećnici je i izgorjela za vrijem rata. I sebi to neću nikada oprostiti, što nemam tu diplomu iz Sarajeva. U Sarajevu imam takvu ekipu prijatelja sa kojima se družim dugi niz godina od poznatog frizera Ensara, Emele Burdžević, Senka, Samira, Renata, Džan.., imam ekipu snova. Mnogo volim Sarajevu, dok neko voli da ode za Rim, Milano, Pariz, ja volim da odem na tri dana u Sarajevo“.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, čitajte na Google News.