Odrastao je sa Vladom Divljanom, bio je blizak sa ostalim članovima muzičke rok scene, drugarica mu je bila Margita Stefanović, čija tragična sudbina je potresla mnoge.
Od, kako je naveo, najblistavije pojave, talenta i inteligencije, Margita, je zbog heroina, dospjela do jedne garaže u Borči, a onda i Doma za starija lica, gdje je i umrla.
Glumac je otkrio mučne detalje o prijateljici, u cilju da podigne svijest o pošasti koja se zove droga i uz koju nema budućnosti, prenosi Blic.
– Margita i ja smo bili jako bliski. Upoznao sam je kada sam ja imao 18, a ona 17 godina. Ona je svojom pojavom nosila nešto što niko nije nosio sa sobom. Nosila je jednu superiornu inteligenciju i praktično je od tada, do kraja njenog života bila dio mog života i dio saznanja o tome kako jedan veliki talenat, jedan veliki um, može potpuno da se uruši pod dejstvom sredine i jake hemije. Nevjerovatno je kako droga može da sruši upravo tu inteligenciju, taj majndset i njenu spoljašnost koja je izgledala fascinantno svakome sa kim je ona došla u dodir. Ona je bila jedan od najboljih učenika muzičke škole zajedno sa Ivom Pogoralićem, dobila je poziv da nastavi svoje školovanje u Moskvi, ali njena majka to nije dozvolila. Njen otac je bio čuveni reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi, ne da optužujem njenu majku, ali ona je bila baš ono što se zove stroga majka. Sve ono čega bi se Margita dohvatila to je imalo poseban pečat i to se vidjelo na tim njihovim pločama EKV-a.
Završila arhitekturu
– Ona je završila i arhitekturu i bila jedan od najboljih studenata, opet je uslijedio jedan od poziva da ode u Japan, ona nije otišla u Japan, dobila je jednu od najboljih nagrada u Japanu, ali je ostala tu gdje je, napravila sa svojim drugarima to što je napravila, ostavila najbolje moguće tragove muzike 80-ih godina, koja postoji i danas, ali je ta tragična sudbina gotovo svih članova iz različitih razloga, nju dočekala kada ih je skoro sve iz te prve postave ispratila. Njen tragičan kraj je zaista nešto bi moglo samo na filmu da se opiše, a da ne bude previše neprijatno ukoliko to čovjek ovako radi. Ja sam u svemu što sam radio pokušao da saznam nešto što se zove istina, što jesam saznao, što je bilo jako teško i bolno, sa jedne strane, sa druge strane sam pokušavao da taj njen život ne ode totalno strmoglavo dole, ali u tome nisam uspjevao – rekao je Svetozar Cvetković, pa otkrio kako je saznao da je Margita bila robinja heroina:
– Saznao sam za heroin tako što je ona to meni rekla. To se ne govori, ali to je neprijatan trenutak, ako pogledate snimke njene na Jutjubu, vidjet ćete kako ona svira, da su joj rukavi uvek gotovo preko prstiju. Ona je meni u jednom trenutku pokazala šake i pokazala mi tri bukvalno štepa kao sa mašine za šivenje. To mi je i sada neprijatno da govorim, ali to je upozoravajuća činjenica, jer nešto što sam najljepše u životu doživio, što se tiče bilo koje osobe sa kojom sam bio blizak, se potpuno urušilo sa tim štepovima, koji nisu postojali samo na šakama, nego su postojali i na njenim stopalima i tome se nije vidio kraj zapravo. Znam da će mnogi njeni vršnjaci, koji su danas živi, biti jako ljuti zbog toga što sam ovo ispričao, ali mislim da je to upozoravajuće i da mora da bude otrežnjujuće i da je to nešto što i danas najviše prijeti svim tim generacijama, koje iz adolescencije prelaze u period svojih stvarnih života i svoje stvarene budućnosti. Mislim da budućnost sa drogom ne postoji.
Cvetković je onda otkrio kako je saznao za smrt svoje prijateljice.
– Igrao sam predstavi “Tajna crne ruke” i došao sam poslije predstave u garderobu, kolega mi je rekao “Cvele, bila je jedna djevojka i ostavila je ovu cedulju za tebe”, ja sam otvorio tu cedulju, na njoj je pisalo, “Magi je umrla” i to je bio moj susret sa tim, ali moram da kažem najtragičnije osećanje koje sam imao u tome je to da je meni u tom trenutku laknulo, jer sam sve vreme saosjećao i osjećao težinu tog života i načina života kako se odvijao. Ona je bila iz jedne umjetničke porodice, jedne slobodarske porodice, kreativne porodice iz jednog stana koji je bio 50 kvadrata u kojem je više od trećine tog stana zahvatao koncertni klavir. Znači iz svega toga je ona završila u jednoj garaži u Borči i odatle na Infektivnoj klinici u Beogradu i u Domu za stare, gdje je prosto nestala, to je najtragičnija sudbina sa kojom sam se ja susreo i sa kojom sam bio jako blizak sve te godine – rekao je glumac u emisiji “Šta sam tebi i ko sam sebi”.
Prijatelj s Divljanom
Svetozar Cvetković bio je od djetinjstva prijatelj i sa čuvenim Vladom Divljanom, a o tome kako su se družili još dok su bili bebe, ispričao je u pomenutoj emisiji.
– Osamdesete godine su za nas bile najbolje godine života. Od odlaska Titovog do pojave Miloševića, mi smo se osjećali apsolutno kao centar svijeta što se tiče bilo čega što smo se dohvatili, a pogotovu muzike. Vlada je neko koga sam ja najduže poznavao u životu. Upoznali smo kao bebe, on je stariji od mene mjesec dana, naše majke su išle kod istog doktora da nas vode i tako su se one upoznale, pa počele da se druže i onda smo i mi počeli naše druženje i prije nego što smo progovorili. Ja imam te fotografije sa njim, gdje nas dvojica u dva dupka sedimo i ja ga tješim da ne plače, to je sa jednog dočeka Nove godine, prisjeća se.
– Sjećam se kad je Kennedy bio ubijen i mi smo u tom našem stanu gledali to ubistvo. Ne mogu da zaboravim tu situaciju, kada smo svi stajali, naši roditelji su gledali šta se tu dešava i ne mogu da zaboravim reči moje majke, koja se okrenula ka nama i rekla “Doći će Rusi”, to mi je tako ostalo. Slavili smo rođendane zajedno, tu je spona bio moj otac koji je pjevao na tim rođendanima. Na jednom od tih rođendana prišao mu je Vlada i rekao mu “Čika Ceci, a šta je to što svirate”, on im je odgovorio da je to ruski štim i onda ih je naučio tom ruskom štimu, koji je kasnije Vlada koristio u onome što je radio, što je bilo jako specifično i tako se sve nekako povezalo i porodično i ono što smo radili i ono što smo živjeli te slobodne godine naših života. Ja sam te prve filmove sa Makom i Žikom Pavlovićem snimio upravo tih 80-ih godina i tada smo svi osjećali da možemo da udahnemo nešto više, nego što je moglo da se udahne u drugim zemljama – ispričao je Svetozar Cvetković.