Sredinom 1990-ih, bio je na raznim akademskim pozicijama u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, uključujući Smith College u Massachusettsu i Macalester College u Minnesoti te Univerzitet Sussex u Engleskoj.
Također, bio je jedan od aktera u demokratskom opozicionom pokretu u Jugoslaviji tokom devedesetih i mnogo je objavljivao o temama demokratske tranzicije, totalitarizma i poslijeratne rekonstrukcije na Balkanu. Bio je jedan od osnivača Demokratskog foruma i Beogradskog kruga te izvršni direktor beogradskog Fonda za otvoreno društvo.
U periodu od 2002. do 2003. godine bio je savjetnik za vanjske poslove i evropske integracije premijera Srbije Zorana Đinđića i Zorana Živkovića. Kasnije je obavljao i funkciju potpredsjednika Njemačkog Marshallovog fonda te je bivši direktor njihovog projekta Balkanskog fonda za demokratiju, piše Aljazeera.
Kako komentirate rat u Ukrajini i u kojoj mjeri je ugrožena evropska sigurnost?
– Ruska invazija na Ukrajinu je svakako istorijski trenutak, poput onog sa padom Berlinskog zida. Sve se promenilo 24. februara ove godine jer je evropska bezbednost i spoljna politika doživela situaciju u kojoj Rusija nije viđena više kao mogući trgovinski partner koji učestvuje u evropskoj arhitekturi bezbednosti. Dolazi do prestrojavanja Evropske unije i, naravno, Sjedinjenih Američkih Država u odnosu na Rusiju u raznim domenima, ali pre svega u bezbednosnom, spoljnopolitičkom i energetskom.
Koliko su u ovom trenutku realni mirovni pregovori između Rusije i Ukrajine?
– U ovom trenutku, s obzirom na sve ono što vidimo, nisu realni mirovni pregovori između Rusije i Ukrajine, bez obzira na verovatne pokušaje iza zatvorenih vrata da se do pregovaračkog stola dođe. Mnogi analitičari govore o situaciji kako sada nastupa zima te da će doći do stagnacije na frontovima gde se vode borbe. Svaka će strana pokušati da zadrži svoje pozicije. Naravno, ukrajinska vojska nastoji da vrati Herson pod svoju suverenost i ne očekujem mirovne pregovore u nekoj bližoj budućnosti. Možda na proleće, ali iznenađenja su uvek moguća. Sve zavisi od procene.
Koliko su efikasne sankcije Evropske unije prema Rusiji?
– Pitanje sankcija je mnogo raspravljano u diplomatiji od kad su prvi put uvođene. Naravno, i tokom raspada Jugoslavije došlo je do sankcija, koje su stavljene na ono što je tad bila Savezna republika Jugoslavija 1992. godine i znamo da, iako se možda u prvom trenutku ne osećaju efekti sankcija, a to je sad slučaj i u Rusiji, da one zapravo imaju ‘korozivni’ efekat na rusko društvo i na privredu.
Kada je reč o ruskoj invaziji, važno je istaći da je došlo do masivnog odliva stanovništva. Procenjuje se da je između 500.000 i milion osoba napustilo Rusiju, mahom onih sa visokim obrazovanjem. i to gradsko stanovništvo. koje je veoma kvalifikovano. Znači, i time Rusija plaća veliku cenu, koja se već oseća i koja će da ima posledice u budućnosti.
Ko može zaustaviti Vladimira Putina?
– Njega će zaustaviti realna situacija na terenu i procena stanja u ruskoj politici i društvu. On, za sada, kontroliše situaciju, bez obzira na početnu potpuno pogrešnu procenu da Rusija može Ukrajinu da pokori za tri dana. Ne zaboravimo da je ruska država i rusko društvo zapravo veoma bliska i vratila se onome što je bio Sovjetski savez, jedna vrsta totalitarne države, u kojoj nema političkih sloboda u kome se opozicioni političari ubijaju ili stavljaju u zatvor tokom poslednjih godina, gde se novinari, takođe, ubijaju i gde se svaka slobodna reč sputava, gde ljudi idu u zatvor samo zato što upotrebljavaju reč “rat” ili zato što se protive ruskoj invaziji Ukrajine.
Vrlo je teško proceniti izvan, ali i unutar Rusije kada je taj trenutak kad se dolazi do svesti o tome da ovaj rat, invazija, nije povoljan, ne vodi ničemu dobrom i da ga treba zaustaviti i krenuti u mirovne pregovore.
Kako gledate na trend jačanja desnice u Evropi? Šta nam to donosi?
– Dolazak desnice nije dobra vest ni u kom slučaju. To je vraćanje na neke retrogradne i konzervativne ideje. Treba reći i razloge zašto se javlja desnica: dolazi do mnogih kriza u Evropi, posebno finansijska kriza od 2008. godine, migrantska kriza, monetarna kriza, koja je dovela, što je dugotrajan proces, do velike nejednakosti u društvu, o čemu je govorio, između ostalih, ekonomista Branko Milanović. Ljudi onda traže neka magična rešenja, najčešće i suviše pojednostavljena, kako bi okrenuli taj trend u kome većina društva osiromašuje, a jedan veoma mali deo društva se obogaćuje.
Onda dolaze populisti na vlast, poput Donalda Trumpa u SAD-u ili jačanje desničarskih partija poput one u Francuskoj sa Marine Le Pen, u Njemačkoj sa AfD-om [Alternativa za Njemačku]; videli smo u Engleskoj debakl koji je konzervativna stranka doživela sa Liz Truss, koja je trajala najkraće na mestu premijera; u Italiji smo sad videli pobedu Giorgie Meloni, koja se, doduše, jasno opredelila za podršku Ukrajini protiv Rusije, ali Silvio Berlusconi i Matteo Salvini su bili podržavaoci dobrih veza sa Vladimirom Putinom.
Dakle, reč je o društvima koja moraju da nađu rešenja za ova teška ekonomska i socijalna pitanja. Dok ljudi ne osete da bolje žive i da imaju nekakvu izvesnost, bojim se da ćemo desnicu videti ne samo u Evropi, nego i u ovim našim državama, gde pozivanje na etnicitet i na to da će političari biti ti koji će da spasu jednu ili drugu grupu, nažalost, imaju veću prođu nego oni koji nude neka konstruktivna i progresivna rešenja.
Kako komentirate političke tenzije na Zapadnom Balkanu i koji su to destabilizirajući faktori u regiji?
– Mislim da su političari uglavnom odgovorni za tenzije u regionu. S obzirom na katastrofu koja nam se dogodila devedesetih godina, raspad Jugoslavije i sve posledice koje je to izazvalo, trebalo bi da ima jedna jasna pouka: sve učiniti da se ne izazivaju sukobi, da se ne stvaraju tenzije i da se reše sva otvorena pitanja, ma kako ona teška bila. Primer toga je hrabrost i državništvo koje su ispoljili lideri Severne Makedonije i Grčke. Sukoba kakvih je bilo devedesetih neće biti, ali to nije dovoljno. Treba istrajno i predano raditi na smirivanju situacije, stvaranju trajnih temelja mira. To iziskuje nalaženja kompromisa, pružanje ruke drugom, suočavanja sa prošlošću, s namerom da se nikad ne ponovi ono što je bilo.
Živimo u svetu koji je u velikim previranjima, sa ruskom invazijom na suverenu evropsku zemlju Ukrajinu od 44 miliona ljudi, koja je gotovo tri puta brojnija od našeg regiona. Svako traži svoje mesto pod suncem, a mi smo mali region i još manje zemlje u tom regionu te imamo veliki problem svi zajedno sa demografijom, sa odlivom i starenjem stanovništva, zato što političari ne uspevaju da nas uvedu u Evropsku uniju. Bez obzira na sve probleme, ljudi pojedinačno odlučuju da idu u zemlje članice Unije tražeći bezbedniji, prosperitetniji život, koji upravo učešće u Evropskoj uniji omogućava.
Može li Srbija zadržati neutralnu poziciju prema Rusiji, tačnije da ne uvede sankcije Moskvii?
– Srbija nije neutralna kada se sagleda sveukupna situacija, s obzirom da je jasno optužila Rusiju za agresiju, glasajući u Ujedinjenim nacijama sa drugim zemljama protiv ovih referenduma u okupiranim oblastima Ukrajine, glasala je na raznim međunarodnim forumima protiv Rusije. Tačno je da nije uvela sankcije, i to nije dobro, ali očekujem da će u doglednom vremenu da uvede sankcije, jer će morati da se uskladi sa spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije, s obzirom da je to jasan zahtev na putu ka članstvu.
Srbija se i dalje deklariše kao strateški opredeljena za članstvo u Uniji i moraće mnogo jasnije da prione na sve neophodne reforme. Kada će Srbija tačno uvesti sankcije, teško je reći, ali ovaj po meni nepotreban pokušaj balansiranja ide na veliku štetu ugleda Srbije u regionu i Evropi i mislim da to već ima svoju cenu.
Kako ocjenjujete američku i evropsku vanjsku politiku prema zemljama Zapadnog Balkana?
– Kada se govori da bi Bosna i Hercegovina mogla dobiti kandidatski status za članstvo u Evropskoj uniji, ja sam smatrao da je ona to trebalo da dobije ranije, barem kad su i Ukrajina i Moldavija dobile kandidatski status. Kandidatski status je veoma bitan za aspiracije građana i države u regionu. Građanke i građani znaju da članstvom u Evropskoj uniji, pa i u Severnoatlantskom savezu (za one zemlje koje su se opredelile za to) stiču veću izvesnost, bezbednost i stabilnost za svakodnevni život.
SAD i Evropska unija, kada se gleda iz širokog ugla, vode već duže vreme usklađenu, zajedničku politiku. To je posebno jasno od kad Evropska unija ima ključnu ulogu u rešavanju preostalih nerešenih pitanja u regionu i, naravno, u vođenju procesa pristupanja u punopravno članstvo sa Evropskom unijom. SAD aktivno podržava u svakom pogledu taj proces.
Kad malo detaljnije pogledamo neke stvari, tu je bilo ozbiljnih grešaka, poput one kada je Francuska sprečila Severnu Makedoniju (i Albaniju) da krene u pregovore nakon zaista istorijskog dogovora sa Grčkom i Prespanskog ugovora 2019. godine. To je stvorilo negativnu dinamiku, gde su mnogi rekli: “Eto, Evropa nas neće, odnosno sputava nas da prilazimo brže Evropskoj uniji…”
To je sada, na neki način, ispravljeno nedavnim dogovorom gde su Severna Makedonija i Albanija dobile mogućnost da otvore pregovore. Zato mislim da je veoma važno da Evropska unija stalno daje što pozitivnije signale te da brže otvara mogućnosti da zemlje regiona i pre članstva budu uključene u aktivnosti Unije.
S druge strane i jednako važno zemlje Zapadnog Balkana moraju mnogo više da urade na svojim demokratskim reformama i vladavini prava i da pokažu da prihvataju i utemeljuju ono što nazivamo evropskim vrednostima.
Kako ocjenjujete stanje u Bosni i Hercegovini i da li je dejtonski Ustav dugoročno održiv?
– To je veliko i komplikovano pitanje. U svakom slučaju, dDejtonski okvir, koji je stvoren pre 26 godina, omogućio je mir. Evo traje do danas. Čini mi se da je ključno da Bosna i Hercegovina počne da živi svojim punim autonomnim političkim životom i da je stoga Ured visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini institucija koja je već davno trebalo da bude prevaziđena.
Politička dinamika u Bosni i Hercegovini, ma kako složena, treba da je zasnovana na unutrašnjim političkim snagama i dogovoru između aktera te da sami političari koji vode na raznim nivoima Bosnu i Hercegovinu iskažu jasan interes da žele da idu u demokratske reforme kako bi ispunili uslove da postanu kandidat za Evropsku uniju. Takođe da se, kako je to pre više od deset godina bilo odlučeno, pristupi NATO članstvu.
Nema ništa jednostavno u tome, ljudi moraju da osete da su bezbedni i da im političari nude tu bezbednost. Da li krivo shvataju ono što im političari nude ili ne, to je sada druga stvar, ali i podrška Evropske unije nadasve mora biti mnogo veća kako bi i Bosna i Hercegovina stigla ove druge zemlje koje su na tom putu ka članstvu u Uniji. Ceo region je okružen zemljama članicama Evropske unije i NATO-a, to nam je komšiluk, to je Evropa – valja se uskladiti sa komšijama.
Da li je moguće ostvariti članstvo u Evropskoj uniji kada u Bosni i Hercegovini postoje retrogradne politike koje pozivaju na secesionizam?
– To sigurno nikako nije dobro da neko poziva na secesionizam, ali mislim da se to neće dogoditi. Političari, nažalost, koriste razna sredstva kako bi ostali na vlasti, kako bi taj njihov ostanak na vlasti trajao što duže, i to ima negativne posledice i stvara tenzije. Bosna i Hercegovina je suverena država, sa teritorijalnim integritetom, koja se neće raspasti, niti će to neko moći da pokrene s obzirom na sve ono što se dogodilo devedesetih i s obzirom da smo kao region u evroatlantskom okruženju.
Okruženi zemljama Evropske unije i NATO-a. Imamo misije NATO-a na Kosovu, a u Bosni i Hercegovini imamo misiju EUFOR “Altea”. I to govori o tome da birači u svim našim zemljama, pa tako i u Bosni i Hercegovini, moraju mnogo ozbiljnije da prionu tome da izaberu ljude koji će im dati mogućnost za stabilniji i izvesniji život. Život koji im omogućuje da imaju dostojanstvenost, izvesnost, kako bi mogli da ostanu tu gde su im kuće i domovi, a ne da razmišljaju o odlasku iz zemlje i regiona u potrazi za boljim životom.
Trebalo bi izabrani političari da urade sve što je moguće da imamo mladu generaciju u svim ovim zemljama koja ne razmišlja pre svega o tome da što pre ode ili koja vidi svoju budućnost i prosperitet negde drugde, a ne tu odakle potiču. Popisi stanovništva koji su sprovedeni ili se još sprovode u zemljama regiona govore o dramatičnom smanjenju stanovnika u svim našim državama.