To je često lakše reći nego uraditi, jer su djeca mnoge roditelje odavno prevazišla u znanju o modernim tehnologijama.
Važno je znati koje sajtove dijete posjećuje na internetu, koje aplikacije koristi i kakve objave piše, ko su mu prijatelji. Stručnjaci kažu najbolje je da roditelji u toj ulozi nisu isljednici nego istraživači.
– Dijete treba pustiti da objasni sadržaj koji prati na internetu
“Šta tamo ima, šta si tamo pogledao, čini mi se da si nakon gledanja telefona izgledao ovako, kao da te je nešto zabrinulo, oko čega se to smijeješ… Prosto da budu zainteresovani i da puste dijete da im objasni sadržaj, da im objasni likove koji su na društvenim mrežama – savjetuje psiholog Jelena Vukićević.
Postoje programi koji mogu da ograniče vrijeme provedeno na internetu i pristup nepoželjnim sadržajima.
– Za zaštitu bezbjednosti svog djeteta roditelj ima neograničenu slobodu da sazna koje najnovije aplikacije može djetetu da postavi. Problem nije da vi imate slobodu da kao roditelj postavite djetetu. Veliki je izbor tih aplikacija. Ovde je drugi problem – što će dijete da odblokira tu aplikaciju. Ništa nismo uradili ako naše dijete blokira kad je kod kuće, a kad izađe napolje odblokira – ističe Bojana Stanković iz Fondacije za bezbjednost djece na internetu.
Historija pretraživanja može mnogo toga da pokaže i treba je redovno pregledati.
– Još bolje je ako mogu da razgovaraju sa djetetom na prijateljski način, da im dijete pokaže istoriju. Istorija na internetu se pamti par nedelja. Istorija pretraživača, šta dIJete gleda i svakodnevno konzumira na internetu, može biti jedan od okidača roditelju da li dIJete ima neki problem, da li trpi neki problem, kraći ili duži vremenski period – kaže Stanković.
“Ne treba insistirati ukoliko dijete ne želi da odgovori”Psiholog Jelena Vukićević naglašava da kontrola nije nešto što unaproijed zakažemo, već dijete treba pratiti.
– Vidimo da je na telefonu, vidimo da ima određeni izraz lica, komentarišemo taj izraz lica – čini mi se da te nešto baš zabavilo, baš me zanima šta je to. Vidimo da je dijete izašlo iz sobe nakon što je bilo na računaru ili telefonu, da je možda pokunjeno, tužno, zabrinuto i namršteno – vidim nešto nisi dobre volje, šta se desilo, šta si vidio – navodi primere Vukićevićeva, piše RTS.
Ukoliko dijete ne želi da odgovori, stručnjaci savetuju da ne treba insistirati već pokazati zanimanje za tu temu sledeći put, uz razumijevanje i brigu.
Istraživanja pokazuju da u Srbiji oko 80 odsto djece školskog uzrasta na internetu provodi između šest i osam sati dnevno, i po tome i jeste na prvom mjestu u Evropi. Ni odrasli ne zaostaju u ovoj statistici.