Dok izvjesni politički krugovi u Sarajevu zagovaraju preispitivanje mogućnosti revizije ili obnavljanja tužbe protiv Srbije pred Sudom pravde u Hagu, pravni stručnjaci poručuju da je to teško izvodljivo, praktično nemoguće. U isto vrijeme, u Srbiji je presuda gotovo ignorisana, bez značajnijih reakcija funkcionera i sa tek simboličnim spominjanjem u medijima. O ove dvije dimenzije refleksija presude urednik emisije “Sedmica” Radija Bosne i Hercegovine Amir Sužanj razgovarao je sa jednim od najcjenjenijih pravnih stručnjaka u Bosni i Hercegovini Asimom Crnalićem i beogradskim istoričarom, višim naučnim saradnikom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu Milivojem Bešlinom.
Pojedini politički krugovi u Sarajevu su, gospodine Crnaliću, odmah nakon presude Stanišiću i Simatoviću pokrenuli raspravu da li je moguće krenuti u reviziju presude protiv Srbije pred Sudom pravde u Hagu. Pravnici, međutim, imaju drugačije stavove. Šta vi misite o tome da li takva mogućnost postoji?
“Moj stav je da je prošao objektivni zastarni rok u kojem se može podizati revizija ili dopunjavati ili činiti bilo koji drugi postupak vezan na presudu Međunarodnog suda u Hagu. Dakle, nema nikakve mogućnosti da se to pitanje ponovo stavi na dnevni red”.
Da li to znači da, i ako postoje nove pravne okolnosti i određeni argumenti, Bosna i Hercegovina ne može nikako iskoristiti ovu presudu na međunarodnom planu kad je riječ o karakteru rata u Bosni i Hercegovini?
“To smo mogli u roku od deset godina od dana pravomoćnosti presude Međunarodnog suda u Hagu. Nakon isteka tog roka nemamo više takvih mogućnosti”.
Ali gospodine Crnaliću, zašto su institucije dozvolile da taj rok istekne?
“Na to pitanje je lako odgovoriti – jer je prošlo vrijeme, a pretpostavljam da ste vi pitali zašto se u tom roku ništa nije učinilo ili država nije došla do dokaza koji bi omogućili reviziju, odnosno dopunu revizije. To je, opet, objektivno uvjetovano. Oni koji su radili na izradi revizije nisu uopće imali dokaze takvog kvaliteta koji bi doveli u pitanje pravomoćnu presudu Međunarodnog suda u Hagu. Do tih dokaza je bilo izuzetno teško doći i ja kao pravnik znam da ne mogu nikome prigovoriti što takvih dokaza nije bilo jer je bilo sasvim normalno očekivati da će Srbija te dokaze ili uništiti ili sakriti”.
Ali neko joj je omogućio da te dokaze sakrije, gospodine Crnaliću!
“Pa, naša vlast, koja je inače bila zadužena za postupak revizije, nema nikakve ingerencije na području Srbije, tako da ne možete očekivati od naših službi, posebno službi sigurnosti koje bi se time trebale baviti, da pribave dokaze takve kvalitete”.
Kad sam postavio ovo pitanje, mislio sam prije svega na bivšu glavnu tužiteljicu Tribunala u Hagu Karlu del Ponte, koja je, kako se tvrdi, zbog nekih političkih razloga omogućila Srbiji da ukloni takve dokaze.
“Ona je omogućila da se zacrne zapisnici sa sjednice Vojnog vijeća, koji su, pretpostavlja se, mogli biti dokaz. Ja ne mogu iz ove pozicije sada tvrditi da li je to tako ili nije, ali u svakom slučaju ona je pogodovala Republici Srbiji”.
Da li građani Bosne i Hercegovine, odnosno žrtve rata u Bosni i Hercegovini, nakon ove presude imaju pravne mogućnosti da pred međunarodnim sudovima traže zadovoljenje pravde privatnim tužbama?
“Koliko ja znam, takva mogućnost ne postoji osim u slučaju ako su Stanišić i Simatović u toku rata konkretno počinili štetu nekom od građana koji su, naravno, još živi, pa mogu podnijeti odštetne zahtjeve, ili njihovi nasljednici. Što se države tiče, takva mogućnost ne postoji”.
Šta u pravnom smislu, zapravo, nosi ova presuda sa sobom ako je država Bosna i Hercegovina i njeni građani ni na koji način pravno ne mogu iskoristiti?
“Ovdje se radi o krivičnoj odgovornosti, a krivična odgovornost je individualna. Dakle, ova presuda kao i svaka druga presuda u krivičnom postupku ima za cilj generalnu prevenciju, a građani uglavnom znaju šta je to, i ima za cilj kazniti ratnog zločinca, koji je nedjelo počinio. Dakle, potpuno je opravdano suditi i osuditi”.
O reflesijama presude Stanišiću i Simatoviću u Srbiji razgovaramo sa još jednim gostom emisije “Sedmica”, višim naučnim saradnikom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, istoričarom Milivojem Bešlinom. Za početak, profesore Bešlin, jeste li očekivali ovakav ishod ovog sudskog procesa?
“Ja i do sada zaista, kao istoričar, na osnovu vlastitih istraživačkih uvida, nisam imao dilemu koji je karakter rata u Bosni i Hercegovini… da to nije građanski rat, da to nije neki unutrašnji sukob, kako bi hteli da kažu oni koji su u njemu učestvovali, nego da je u pitanju međunarodni konflikt. Postoji mnoštvo presuda koje govore o ratu u Bosni i Hercegovini kao o međunarodnom konfliktu gde su Srbija i Hrvatska bile učesnice u ratu. Naposletku, Srbija i Hrvatska, odnosno njihovi tadašnji lideri Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su potpisali Dejtonski sporazum ne kao garanti mira, kako vrlo često čujemo i u Beogradu i u Zagrebu, nego kao učesnice u ratu u Bosni i Hercegovini. Ovo što je sada rečeno u ovoj poslednjoj presudi, koja se odnosi na Bosnu i Hercegovinu, da je u pitanju međunarodni konflikt, da je Srbija učestvovala u tom ratu u Bosni i Hercegovini, što će reći izvršila agresiju, da su njene najviše strukture bile deo udruženog zločinačkog poduhvata, mislim da je strašno važno jer se tu ova pravosudna istina sada već sasvim poklapa sa istorijskom istinom. Naravno, Hrvatska je i do sada imala tu kvalifikaciju UZP-a. Srpski državni vrh nije jer je Slobodan Milošević umro i nije došlo do presude. Na osnovu ovoga što iščitavamo, mada još nismo videli celoviti tekst presude, mogu da zaključim, eto, osnovano – da je Slobodan Milošević živ da bi svakako bio osuđen za udruženi zločinački poduhvat u Bosni i Hercegovini jer su Stanišić i Simatović, a pre svega Stanišić, bio ne samo šef državne bezbednosti, nego aktivno učestvovao, što će reći da je Republika Srbija, odnosno tadašnja, nepriznata istina međunarodno, Savezna Republika Jugoslavija aktivno učestvovala u ratu na teritoriji Bosne i Hercegovine”.
Kakve su moguće pravne i političke posljedice ove presude za balkanski region?
Teško je reći da li će ova presuda, za koju zaista mislim da je istorijska – dakle zato što mi možemo na jedan, čak i više nego do sada zasnovani način da odredimo karakter rata u Bosni i Hercegovini, da je on bio međunarodni konflikt, a ne građanski, ne unutrašnji, da je cilj, osim zauzimanja teritorije tadašnje Republike Bosne i Hercegovine, bilo čišćenje te teritorije u ovom slučaju od nesrpskog stanovništva, da su najviši državni organi Republike Srbije učestvovali u tome preko slanja vojnih i paravojnih jedinica, da su te jedinice direktno odgovorne za vrlo konkretne zločine u gradovima i opštinama u Bosni i Hercegovini, koji su navedeni u ovoj presudi, i u tom smislu je ona zaista istorijska. E sad, kakve će biti pravne i političke posledice, o tome zaista teško mogu da govorim. U pravnom smislu, onaj postupak pred Međunarodnim sudom je završen kako je završen. Što se tiče političkih konsekvenci ove presude, pošto je Srbija danas, pod presvučenim radikalima i SPS-om, faktički Šešeljevom i Miloševićevom partijom na vlasti, u dubokom, dobokom poricanju, ja ne mogu u ovom trenutku da vidim bilo kakve, što pozitivne, što negativne posledice kada je reč o Srbiji, o njenoj politici. Naposletku, Vučićeva politika “srpskog sveta” danas jeste stara velikosrpska politika, koja je upravo bila u osnovi ovog udruženog zločinačkog poduhvata, samo se sada drugačije zove i metodi više nisu, na svu sreću, vojni, nego su nešto drugačiji, politički, medijski, obaveštajni, ekonomski, ali u osnovi ciljevi se nisu promenili. Ono što je vrlo loše, to je da veći deo osim, naravno, Rusije, koja snažno podupire ovaj Vučićev projekat “srpskog sveta”, koji podrazumeva strašno poricanje devedesetih godina – jer vi da biste sačuvali projekat, morate da poričete njegove osnovne karatkeristike, njegove posledice iz devedesetih godina – dakle, osim Rusije, ovaj projekat, nažalost, podržava i veći deo zapadnog sveta, u prvom redu Sjedinjene Američke Države. To je ono što smatram osnovnim problemom danas.
Profesore Bešlin, čini se da su politički krugovi u Srbiji u dobroj mjeri ignorisali ovu presudu. Ni mediji o njoj nisu mnogo govorili u posljednja dva-tri dana. Šta nam to govori?
“Potpuna ignorancija ili jedan ignorantski konsenzus u srpskom društvu kada je reč o ovoj istorijski i pravno užasno važnoj presudi, govori da je društvo u Srbiji, zapravo njegova politika, ali i društvo dubinski, u fazi dubokog poricanja, negiranja svega onoga što se desilo devedesetih godina. Vladajući autoritarni režim je ignorisao ovu presudu, njegovi mediji su je ignorisali, ali gotovo nijedna opoziciona partija se nije tim povodom oglasila. Oni koji organizuju proteste “Srbija protiv nasilja”, u kojima i sam učestvujem, nisu osetili za shodno da se oglase povodom najvećeg mogućeg nasilja koje se desilo i za koje su državni organi Srbije, evo sada i pravno, odgovorni. Dakle, sam državni i politički vrh Srbije iz devedesetih godina je ovim označen kao odgovoran za udruženi zločinački poduhvat, za nasilje. Niko ovde nema potrebu danas da to nasilje osudi i da se vrati suštinski na ono što je uzrok nasilja, koje se danas Srbiji samoj vraća. To je jedna faza strašnog i dubokog poricanja, jednog moralnog sloma u kome se čitavo društvo nalazi. Suštinski, mi u opoziciji nemamo alternative zbog toga što, evo, vidimo da je, kao i za režim, i za opoziciju i njoj sklone medije, ovo jedna potpuno nevažna i marginalna stvar o kojoj se ne govori. Mislim da će ovo negiranje, poricanje, prećutkivanje presude, a to znači i poricanje i prećutkivanje svega onoga što se desilo devedesetih godina, da se nastavi”, piše BHRT